Ратник

УЛОГА СРБИЈЕ У СВЕТСКОМ РАТУ _ Т

мачеве. Понова смо принуђени признати, да је Србин у војном смислу врло одважан непријатељ, чија вредност превазилази чак и руског војника. Легендарну храброст Руса и њихово презирање смрти у истој мери имају и Срби, а њихове моралне особине су још веће, јер иду под руку са свешћу о циљу борбе. Српски војник показује у свима приликама разумевање а пре свега фанатично родољубље, које га крепи да подноси све грозоте рата. Ми у нашој сопственој војсци имамо војнике српске расе, који су у овом рату као и у свима прошлима заузимали дична места међу најодличнијим ратницима царске војске.“ (Нова Слободна Преса, од 13. октобра.)

, Али јунаштво не. беше довољно. Почетком новембра српска се војска налазила на Косову Пољу светле успомене. Артиљеријска муниција не достизаше, снабдевање се отежаваше, железничка пруга Ниш— Солун беше пресечена и Србија потпуно изолована од осталог света. У немогућности да се пружи рука Французима, који стигоше на доњи Вардар, морало се прибећи страшној одлуци. У том су тренутку неки МИСЛИЛИ, да је српска војска изгубљена, да ће бити заробљена или принуђена да капитулира. Ништа од тога није било. На све непријатељеве мамце — а они су били многобројни — Срби су увек протистављали презриво одбијање, не хтев да напусте ствар правде и правице. „Наш је пуш обележен, рече Краљевић Александар својим војницима, ми морамо остати верни својим савезницима и умрети часно“. Поред свих тешкоћа које задаваше једна беспутна земља као што је Арбанија, повлачење ка Јадрану би одлучено 25. новембра. Сав ратни материјал: топови, муниција, возови, аутомобили итд., које није било могућно пребацити, био је уништен. Ова трагична операција била је извршена пред очима српских војника. Али они су поред свега тога остали неуздрмани у одлуци, да се боре до краја.

Зна се какво је било повлачење српске војске према обалама Јадрана, у сред зиме, по земљишту страховито ваметном, кроз које се, по стазама једва прокрченим или дубоко глибовитим, провлачаше бескрајна колона војника и становника, спасавајући се по цену патњи што се не могу описати, јер нема речи која би о томе могла дати појха. Неће бити потребно навести свирепства којима се одаваху Аустријанци, Маџари, Немци и Бугари по веселој земљи Србији земљи јунаштва, ни набрајати попаљена села, стрељане сељане, силовано женскиње и то пред очима официра који су све трпели ако то нису чак наређивали. Нека падне проклество на све оне који су ова недела починили. Они морају бити прогнани из редова човечанства.