Ратник

166 РАТНИК

„један краљ, слуга туђина против своје земље, не либећи се да по цену државног удара угуши националне аспирације, могао је неколико месеца наметати Грчкој политику чији је агент био; али Г. Венизелос, са предвиђањем са којим се могла упоредити само његова упорност, и вештином равном његовој чарстини, умео је скупити око себе све родољубиве елементе Грчке; он је улучио згодну прилику и ослободио је своју отаџбину од суверена који ју је издао.“

„Г. Венизелос је још једном спасао част и интерес Гочке; Француска и њени Савезници гајиће према њему, као и Грчка сама, непроменљиво признање...“

Затим добија реч и устаје г. Берар поздрављен бурно од целог збора.

(Он је стари наш пријатељ. Научењак светскога гласа и поред тога човек пун духа, пун енергије, пун агилности. И то пријатељство његово према нама није толико ствар симпатије, колико чисте, непомућене, савесне науке. Један скроз реалан љух стојећи, поред тога, на најмодернијој, најнапреднијој основи човекових и народних права. Учевњак, који никад није оклевао да за час остави своје солидно научењачко перо, те да сесав заложи за какво велико друштвено и хумано право. Некада су Бугари хтели да га задобију и прича се, да је као њихов присталица пошао на исток, да на лицу места извиди разлоге наших размирица са Бугарима. Ови нису знали, да права наука и права честитост иду под руку. Бићу кратак: г. Берар се вратио са својим асистентом из Ст. Србије и Маћедоније са испитивалачког путовања у Париз и тамо одмах прокламовао наша искључива права... То је било још пре 25 година.

Од. то доба он је нагомилао читаву зграду заслуга за нас, — за истину, као што он каже. Између осталог сећамо се једне скорије сјајне прилике, „Српског дана“ у Француској. Тад је он био прави јунак на победоносном бојном пољу, јунак дана, душа Француске. Тад је, на његово заузимање, тако рећи на његов миг, цела Француска славила „српски дан“, свудаи у најмањем селу, у свакој цркви, свакој школи, на сваком тргу, у сваком јавном локалу, свакој општини, сваком засеоку. У земљи и ван ње су тада 40 милиона Француза, великих и малих, помињали нас; и они, који донде не знађаху за нас, тога су дана сазнали и запамтили за навек наше име. То је била заслуга поглавито Господина Виктора Берара.

Стога никог није изненадило, што су речи оваког говорника биле прекидане бурним узвицима признања и љубави од стране присутних, а нарочито Срба.

Његов је говор узор лепоте, говорничке савршености и умности. Човек мора са дивљењем застати по прочитању овог