Ратник

ОЦЕНЕИЛПРИКАЗИ 167

кратког говора и запитати се, како је на овако кратком простору од неколико страница могло стати толико ерудиције, историје, политике, философије, генијалности и дубине — поред најтрезвеније реалности, А у низу оних дивних аперсија час политичких, час филозофско-историјских, уз ону мајсторску карактеристику немачког духа, коју читалац никад неће заборавити, он је стигао да каже, на који начин треба помоћи малим народима савезницима, а у првом реду Србији.

Поред свих тих горе наведених особина, или можда баш због њих, г. Бераров говор одаје извесну оштрину. У многоме подсећа, бар по духу, на тон Немца Вендела, који је са онако богатим научним материјалом сузбио Ризовљеву берлинску млатњаву противу нас. Али Вендел није научењак, док је Берар то до у срж. Говор му одаје, рекли би, скоро опозицијске намере. Као да би хтео рећи, да за Србију није још учињено довољно. Не знамо како су његове речи примљене у Француској, али за нас нису ли оне баш због тог свог тона залога најискренијих намера овог нашег великог пријатеља»

После овог говора, који је без сумње учинио дубок утисак на слушаоце, добије реч г. Пол Лабе.

Ако нас је говор ђенерала де Лакроа интересовао са војног, г. Бераров са научног, то нас г. Лабеов интересује са националног гледишта. Он описује све патње нашег народа и истиче наша права на моралну потпору целог образованог света, а не само Француске. Сем тога, ако је ђенерал г. де Лакроа истицао више махинације Аустрије, г. Берар више противчовечанску акцију Немачке, г. Лабе описује злочиначки рад „Туранаца“, германских савезника: Маџара, Бугара, Турака. Наводи лепу изреку једне српске мајке сељанке, која је у рату изгубила све своје: „Шта мари што опада лишће, нек само не пресуши стабло“.

И г. Лабе је добар познавалац нашег народа. Пропутовао је српске земље не само овлаш, већ је одлазио у села, у домове; разгледао све и распитивао о свему. По повратку, у читавом низу чланака упознавао је своје земљаке са резултатима својих студија чињеним на лицу места. У осталом, његов. је рад у нас опште познат.

После њега јавља се за реч г. Трумбић, да изјави француском народу захвалност српског народа. Помиње како је Србија била вођа целе југословенске расе у постизању заједничког идеала. Овај је постигнут не. само на политичком, него и на бојном пољу. Србија је трпела неисказане муке, десеткована заразама, повлачењем к мору итд. ради уједињења свог троименог рода. Ово је уједињење наш много љубљени принц регент Александар, окружен преставницима свих покрајина и