Ратник

"140 __РАТНИК

Али и највеће одушевљење потребује у пресудном моменту свој стожер, око којег ће се груписати, потребује вољу, која ће њиме управљати, потребује снагу, која ће и сама имати да се чврсто држи, да би и општу моралну моћ војске у борби очувала, подржала, дала јој правац до момента, када се ре"шава пораз или победа.

Тај стожер, воља и снага једне војске у отвореној борби — јер битка Кумановска почела је на пречац, на отвореном пољу, лице у лице и прса у прса обе војске — јесу њени „команданти, ито они што су у строју и најближи строју. Њихова лична храброст пресуђује срећу.

ЈЂуди, дакле, који су се нашли на челу пукова и бата„љона и осталих јединица у Кумановској битци, имају заслуга, које надживљују своје време и своје савременике, и чије име прелази на листове и ратне и народне историје.

Један је од тих славних људи и командант М!. пука

· првог позива, потпуковник Алексаннар М. Глишић, чије име стависмо у наслов овога чланка, који је и некролог носиоцу тога имена за дан десетогодишње прославе битке на Кума„нову. Не делећи личну заслугу команданта Ал. Глишића од свих оних, који су се жртвовали за част и победу српскога оружја, и од којих многи, са Александром М. Глишићем, почивају вечни сан на бојном пољу, — ми ипак сматрамо, да ћемо у некрологу команданта Глишића оличити славу свију „њих. Јер, сви су они, што су изгинули у битци на Куманову, дика и понос српске војске, звезде својега народа, које ће вечно сјати на небу наше уједињене велике државе и служити као пример нараштајима, од којих ће се увек тражити и очекивати исто велико одушевљење и љубав ка Отаџбини, да се очува оно, што су јунаци на Куманову стекли и својим животима откупили.

Рекосмо, да ти јунаци почивају у гробовима.

И доиста, када се уђе у пространу порту нове цркве у Куманову, спазиће се одмах у углу, позади олтара, два реда гробова. То су гробови официра, изгинулих у битци од 10. и 11, октобра 1912., уврстани по рангу; а на десном је крилу најстаријег од њих гроб Александра М. Глишића.

Ах, ти гробови! И они имају своју трагичну историју и после венаца, који су на њих полагани од 1912. до 1914. т., т. ј., од свршетка Балканског до почетка и компликовања доцнијег Европског рата, у коме је Србија играла тако видну и тако необичну улогу, која ће бити предмет не само српске ено и светске историје.

Нашим херојима, који су са целога бојног поља око Жуманова, после закљученог мира, покупљени и сахрањени