Ратник

148 љЕ РАТНИК

он је добио заповест : да се са својим другим батаљоном крене напред и поменуту комору зароби. ди

За мајора Велимировића било је начисто шта треба радити. За њега није било ни ниједног часа оклевања. Борбена ситуација то захтева. Напред у смрт за спас отаџбине и славу српског имена.

Потемак Вељкове Крајине мајор Војислав Велимировић није смео изостати иза својих славних предака. На челу храбрих Подунаваца неустрашиво крену свој батаљон, и разви га за неравну и очајничку борбу са непријатељем.

Наступање 2-ог батаљона 18. пешадијског пука Турци дочекаше јаком топовском, митраљеском и пушчаном ватром. Магла се у неколико била подигла и борбени поредак батаљона јасно се оцртавао. Батаљон је убрзо и за кратко време имао великих губитака. Али деца храброг Подунавља, гледајући свога витешког команданта где око њих облеће и лично их предводи, ни за часак се не поколебаше. Његово јунаштво уливало им је храброст да одоле сваком тешком искушењу. Мајор Велимировић идући од војника до војника незаштићен водио је свој батаљон као прави херој. „Напред браћо“ биле су његове речи које су праћене ненадмашним пожртвовањем војника који су чуда чинили од јунаштва. У томе љутоме окршају изложен пакленој ватри био је рањен први пут у ногу, али ни за тренутак није напуштао батаљон.

И ако опомињан од ађутанта и својих војника и упозораван на рану, он и, његов дух нису малаксавали.

Команда му је постајала одлучнија, и презирући сваку опасност приближавао се све више Турцима. Турци изненађени нападом са наше стране усиљавали су и сасређивали све јаче ватру на батаљон.

Напослетку мајор Велимировић доби и другу рану која је овога пута била смртна. Један турски шрапнел ниско распрснут сручио се над јунаком Војиславом Велимировићем. Његов батаљон десеткован и преполовљен изгубивши масу официра и свог неустрашивог команданта би принуђен на повлачење.

Подунавци се сјајно показаше, али заједно са својим командантом падоше на крвавом Кумановском бојишту, где и дан данас многи од њих вечни сан почивају. |

Мајор Велимировић пао је као прави, јунак. Његова смрт оплакана је од свих његових заосталих другова и војника који га достојно осветише на Прилепу и Битољу. Његову смрт опева народ и у песми и у прози. ЧЕ и

„ С поштовањем и с пуно љубави и признања говори данас Вељкова крајина о мајору Воји који је пао за слободу потлаченог Српства.