Ратник

ПРВА АРМИЈА И ЊЕН КОМАНДАНТ __ 5

телефонске разговоре (како ваљда писац „Колубарске битке“ замишља), — позивам се на ђенерала г. Хаџића, ђенералштабног пуковника г. Милорада Петровића и ђенералштабног потпуковника г. Милојка Јанковића, а од цивилних лица на: професора г. Мила Павловића, професора универзитета г. Владу Петковића и адвоката г. Б. Мишовића, — којима сам моје ратне забелешке и нотиране телефонске разговоре у шоку самих догађаја показивао, читао, или их пред њима чак и водио.

Најзад, да расправим овде још једно питање. Господин Ђенерал је нашао за потребно и добро, да у „Истини о Колубарској битци“ изнесе као моје тврђење „да је увек бивао уз војводу Пушника, када је овај из своје собе водио шелефонске разговоре са Мишићем“. Међутим, ја нисам ово никада и нигде тврдио, а из моје студије види се, да је војвода Мишић у току новембарских операција 1914. године више пута говорио на телефону или само са војводом Путником, или само са пуковником Павловићем. И кад је то тако, мени је и чудно им непојамно, зашто се г. Ђенерал брани од нечега, што ја нисам ни рекао ни написао 2'..

5. За релације |. армије, којима сам се у обради моје студије послужио, писац „Колубарске битке“ вели, да су локалног значаја, да чине један непотребан и сувишан баласт и да се у опште на њих не треба ни освртати...

Дакле, за овог писца нису аутентична историјска документа ни шелефонски разговори, о којима је горе било речи, ни целокупно рашно градиво из штаба 1 армије!... Релације, операцијски дневници, све оперативне заповести и сва важнија сператшивна преписка, — све је то по његовом мишљењу непотребно и излишно за расправљање спорног питања; међутим, оних пет директива Врховне команде, које је он поменуо и теорију, коју о извесним бојним питањима излаже, он сматра као посве довољна „службена документа“ за утврђивање својих навода!....

Ја не делим ово мишљење. Шта се пак све утврђује релацијама и осталим ратним архивским материјалом из штаба 1 армије, којим сам се ја служио, видеће се из даљег излагања; овде помињем само још толико, да је, по моме схватању, при расправљању историјских дотађаја много боље навести сав материјал којим се располаже, нето ли: послужити се само са неколико пробраних докумената. Извесно је, да се првоме начину не може са разлогом да припише ни пристрасност ни тенденциозност, — а да ли се то може рећи и за други случај, нека. читаоци сами суде.