Ратник

ОЦЕНЕИПРИКАЗИ 159

је провинцијализам) — „Примирје“ нам излаже прекид непријатељстава на самом земљишту борбе, далазак бугарског парламентара итд. Све ове слике другог дела књиге имају и историјску вредност; ова највише. — Најзад „Крпилонција“ слика из Добруџе једног сиротог брата Словака, заробљеног од Руса, који се придружио нашима и ту страда. Једна од најлепших ствари ове збирке.

Читалац је вероватно већ запазио, да се садржина ових прича може изнети са неколико речи. То је већ једна велика похвала. Оно што читаоца, који хоће не само да се поучи него и да ужива у књижевности, највише интересује, то није толико ствар која се казује, колико оно како се и шта се тиме казује. Бива да се један исти предмет појављује у о6ради неколико писаца, од којих победу односи онај, који је у свом делу највише дао од својега, самога себе као производ "свога времена (случај са „Фаустом“). Обоје ово налазимо код Милутина Јовановића. Ова одлика његова била је свакако запажена од уредништава, која су у својим листовима објавила његова дела (Летопис Матице Српске, Срп. Књиж. Гласник, Звезда, Венац, Политика, Забавник (крфски), Босанска Вила). Тиме што их је писац издао сакупљене, он им даје књижевноисторијскога значаја, које она имају.

Међу њима се као књижевни производи првога ранга истичу „Огњено крштење, Свете душе, У боробој шуми, Крпилонција“. Најкарактеристичнија је она прва. Једрина представљања, тачност реалистичких и психичких опажања. класично "обрађен стил, симпатична складност списатељеве индивидуалности стварају ту уметничке ефекте, на ксјима се не може наћи замерке. Ту се налази и та особина, да заплетене борбене радње описује разговетно, сређено, па ипак тачно. То је вештина која је тим већа, што се више појављује лако и течно. У М. Ј. све је прегледно, нигде нема ничег збрканог, неразумљивог, противречног. Ко ово од лаика прочита, биће доста темељно уведен у разумевање војних радњи. јер то су војничке приче.

А пошто су то, мене је највише интересовала његова психологија, као војника. Тражих како он схвата проблем храбрости, још недовољно расветљен у науци. Истина, не решава га ни он, јер, најзад, он и не пише расправу. Али свакако изненађује тачност опсервација, истинитост излагања, лагодан тон причања. Изузев два-три случаја, која ћемо навести, а која су у осталом споредна, његови су психички моменти увек прецизни. За моју радозналост тражио сам задовољења нарочито у „Огњеном крштењу“ и ту је одиста било поља за овако истраживање.