Ратник

18 РАТНИК

чине вододелницу Западне Мораве и Колубаре, дакле на теренском одсеку, у чијем се централном делу налази планина Сувобор, највиша и изванредно значајна стратегијска тачка. Према томе битку, која је на овоме теренском сектору поникла, затим се и развила у величанствену нашу победу, — сматрам да је и природније и правичније назвати Сувоборском, него ли Колубарском битком.

Г. ђенерал Павловић, да би доказао да новембарске офанзивне операције треба назвати Колубарском битком, износи да је битка одлучена тек 30 новембра на Раљским положајима, — па ради потврде овога тврђења поставља питање: шта би било од нас, да је непријатељ својом У армијом овладао фронтом Варовница—Космај, а по том управио све своје напоре ка Крагујевцу 2

На ово страховање од офанзивног непријатељског покушаја ка Крагујевцу и на предвиђање опет неке катастрофе по нашу војску, рећи ћу само толико, да овако што може тврдити само онај који својим очима није видео слом непријатеља и потпуно уништење његових снага ангажованих између Дрине, Саве и Колубаре. Сви топови и оружје у опште напуштено, сви тренови остављени, а бедни остаци појединих јединица, вођени официрима без капа и обуће не задржавају се чак ни с ону страну Дрине, већ далеко дубље у позадини. И зар је код такве ситуације веће половине непријатељских снага; употребљених у нашој земљи, могао ко озбиљно помишљати на продирање ка Крагујевцу 2 Али претпоставимо, да је непријатељ ипак могао што озбиљно у том правцу предузети, зар одбрана Београда, са П[ и Ш нашом армијом не би могла спречити тај покушај2 Зар би четири дивизије победоносне Т армије прикупљене око Ваљева, и немајући више пред собом непријатеља, седеле скрштених рукуг Очевидно је, дакле, да је страховање од каквог авантуристичког покушаја у правцу Крагујевца претерно. Врховна команда је добро урадила што је ојачавањем снага ангажованих према Београду убрзала ломљење и последњег непријатељског отпора на Раљским положајима, али те операције у односу на укупност рада почев од 20. новембра беху другоредне, и тај отпор непријатеља беше само „трзање болесника у агонији на самртничкој постељи“, како то беше лепо рекао бесмртни војвода Мишић и како су то у осталом и сами догађаји потврдили.

При крају расправе „Истина о Колубарској битци“, са неколико реченица додирнуто је и деликатно питање моралне храбрости, односно клонулости Врховне команде с једне, а Војводе Мишића с друге