Ратник

дисциплинске казне, које су прописи предвидели и усвојили, по природи својој и по начину извршења таквг да не вређају частољубље војника и да само интересе службе, реда и дисциплине имају у виду. Не буду ли оне такве, њима се неће моћи ништа корисно да постигне, већ ће од њих бити само штете; њима ће се у даном случају, можда, и моћи да моментално заштити ред и одржи дисциплина, али то дејство, «које би се исто тако постигло и каквом другом оправданијом жазном, биће сувише пролазно и незнатно у сравњењу са много већом штетом која ће се имати од употребе такве каззе која или револтира или убија дух и душу кажњеноме.

Садањи систем дисциплинских казна у нашој војсци у многоме одступа од тих захтева: он садржи извесне од напред побројаних врста казна које су својим дејством на кажњене, па према томе и на дисциплину, показале само негативне, штетне резултате. Он се, дакле, мора реформисати тако како ће одговарати стварним потребама данашње наше војске. и жорисно послужити циљу коме је намењен.

На основу дугогодишњег посматрања и искуства које као судски официр имам, налазим да би ту реформу требало извести у овим границама:

1. На првом месту, казну строгог затвора (са везивањем) за редове, како за време мира тако и у рату, треба сасвим избацити из прописа и употребе. За оцену умесности и вредвости те казне нарочито је карактеристично време појаве њене у нашој војсци. Она је први пут уведена код нас после два успешна рата, које смо непосредно пред светски рат имали, и пошто се, сем тога, наша војска још већма прославила победама у првом периоду светскога рата и својим епохалним повлачањем преко Арбаније. За све те успехе и патње српска се војска могла спремити и морално очеличити без казне везивања, а кад је полумртва пала на Крф није се могло проћи без ње! Али је за то та казна одмах, од првога дана, била примљена у нашој војсци у опште као недостојна ње и нашег народа, и као једна велика погрешка.

Бешчастећи кажњенога, кога у име казне везују за дрво или за какав други предмет и тако пуна два сата дневно држе изложена посматрању другова и околине, и вршећи једну, и телесну и душевну, тортуру над њим, та је казна самим тим лишена сваког оправдања и остаје непојамна у војсци једног културног народа, у телико већма: што се ни по чему није слагала нити слаже са појмовима нашег војника и са питомом и осетљивом душом народа нашег, те је, према томе, и нечовечна и унижавајућа; што ју није диктовала никаква изузетна потреба, која се не би могла на други начин задово-

РЕФОРМА ДИСЦИПЛИНСКОГ КАЖЊАВАЊА миљи