Ратник
38 — ПН РАТНИК —
љити, те је и излишна; и што није никаквог другог дејства показала сем рђавог, те је и директно штетна.
Пресађена у нашу војску са стране са чијом средином и методама ми никад ничега заједничког, па ни случног, нисмо имали, и то баш у њеним најтежим данима које је икад икоја војска проживела, у пролеће 1916 год. на Крфу, дакле онда код је њеној суровој и вређајућој форми и употреби било најмање смисла и по времену, и по месту, и по приликама у нашој војсци, и по ономе шта је даље тој војсци предстојало и било намењено, та је казна била груба увреда и неправда за оне легендарне преко-арбанске хероје који су тада, у колико их страшна смрт од изнурености и глади није већ покосила, као толике дестине хиљада њихових другова, или бар капарисла, тек почели да васкрсавају из полумртвих и да се и физички и морално опорављају и спремају за будуће подвиге који ће поново задивити цео свет, те их је требало псвраћати у живот и задахњивати топлим дахом и новим духом, морално подизати и јачати, а не мучити и унижавати везивањем, них који су били заслужили сасвим другојаче признање и — призрење.
Истина, у прво време по доласку наше војске на Крф, било је у њој врло грубих изгреда, повреда дисциплине, па и тешких злочина, али је све то било сасвим и природно и појмљиви у оном расулу напаћене и изнемогле војске у збегу после арбанске Голготе и нечувених напора и патњи. Од једне глађу изнурене, болестима разривене, душевно клонуле и морално утучене, на бедне остатке растурене и растројене мученичке бивше војске, није се ништа боље ни могло очекивати. И сам највећи мученик и претеча Српском Народу у мучеништву, Исус Христос, и ако син Божји, имао је на својој Голготи, на крсту, у једном моменту, тренутак слабости и клонућа »ухом кад је у очајгњу завапио: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио 2“ Али, као год што је Њега Његов божански инстинкт брзо пренуо и повратио му осећај његове мисије у задњем тренутку, тако је исто и Српске мученике њихов национални инстинкт убрзо пренуо из очајања, улио им осећај да своју мисију још нису до краја извршили, васкрснуо их и очврснуо. Зло, дакле, које је у таквим приликама било код једног дела војске узело маха, и ако је потребовало лека, није требало тако трагично схватити, а најмање узети га као сталну, укорењену већ, болест целе војске, те да му се лек потражи у завођењу једне сталне врло грубе казне која вређа осећаје човечности и убија понос војнички. Да је се сав онај криминалитет правилније схватио као једна неизбежна појава, пролазна криза и последица ондашњег стања једва спасених оста-