Ратник

46 РАТНИК

Ад 6) Официри и подофицири су старешине, вође, учитељи и васпитачи војника, војске. Да би тој врло великој и врло сложеној улози својој могли довољно одговорити и имали у њој успеха, они јој се морају посветити целокупним својим бићем и свим силама својим, морају у њу уносити и ставити јој у службу како сву своју умну делатност и стручна знања и способности, с једне стране, и физичку енергију, рад и нгпоре, с друге стране, тако и свеколики свој утицај на своје млађе у свима правцима, који утицај они над овима постижу и врше личним примером појимања дужности, љубави према Отаџбини, прединости служби, истрајности и пожртвовања, старешинским ауторитетом и сопственим угледом својим међу млађима.

Сви остали од ових васпитачких и у опште утицајних удела зависе лично од сваког старешине—официра и подофицира — али старешински ауторитет и лични углед свакога од њих међу млађима у многоме зависе и од општих и службених услова и прилика у једној војсци, и њима се, као важним чињеницама у животу и раду војске, поред личног настојавања свакога старешине, мора и у целокупном уређењу војске поклонити нарочита брига, те да им се поставе најпогоднији услови за развијање, подизање и одржавање њихово на потребној висинн и да се брижљиво отклони све што би их могло окоњити или ма у ком виду довести у питање. Та брига, дакле, мора провејавати како кроз све прописе који се тичу старешинског кадра у војсци, тако и кроз све поступке виших старешина према нижим старешинама.

Установа дисциплинске казне затвора за официре и подофицире томе не одговара. Она се никако не слаже са полсжајем, улогом и достојанством старешине у војсци. Својим издржавањем у касарни трупе којој кажњени официр одн. подофицир припада, дакле на очиглед свију његових потчињених и млађих, та казна неоспорно излаже кажњенога подсмеху, убија му углед код млађих и слаби му старешински ауторитет, а тиме у јакој мери шкоди и примерном и васпитном утицају његовом на њих и у опште улози његовој као старешине им и учитеља. Ништа није бедније за углед старешине него да га потчињеви, којима он треба да импонује у сваком погледу, гледају затворена по казни, нити убитачније за његов сгарешински ауторитет него што су подсмешљива и злурада сашаптавања војника о кривици и „апси“ њиховога командира, водника или наредника. Гакви злуради коментари на штету угледа, па следствено и ауторитета, дотичнога старешине, вероватно се никад, или бар у већини случајева, не би појавили у глави, а још мање у души војника да тога старешину нису