Ратник

110 РАТНИК

— Шта имаш да се чудишр Зашто смо толико година војници, кад не би знали оно што нам треба»

Једанпут им је дошао и Брана, те их је питао како се осећају.

— Како је, инжињеријо, упитао је са осмехомг

— Добро је, г. потпоручниче, одгогорио му је Радивоје. Нама је овде у кући добро, него како је вама тамо на пољуг

— Добро је и нама, одговорио је он. Но да се нисте што поплашили, упитао је.

— Нисмо. Како плашење! Не могу они нама ништа. Заклона имамо добрих, па ћемо се држати до мрака, а тада ко ће нас задржати кад гурнемо на једну страну!

Овај одговор као да се Брани необично допао, јер чисто оживе после тога.

— Ама и ја мислим то исто и зато се нимало не плашим ни што је њих много, ни што непрестано нападају.

Граничар Славко Здравковић, топличанин, веома мали по расту, био је засео у једном углу ограде, па полако дозиђујући оградио се каменим зидом са свију страна, да је био као у некој кули. Испред себе имао је једну благу, и чисту падину, преко које су појединци и омање групе Турака непрестано покушавале да претрче и да се дочепају ограде. Он је тукао пажљиво и сигурно, те су сви покушаји турски остајали безуспешни. Ка њему се упути отворено преко дворишта његов друг са карауле, такође топличанин, Радош Јаношевић. То је био младић који је тек зимус изашао из војске, миран, пажљив и веома послушан.

Он- опази Славка у његовом заклону, па мало подсмевајући се упита га шта ради у том његовом гнезду. Овај, опазивши га на чистини, подвикне му да се не будали, већ да иде у заклон.

— А што, упита овајг Да ли не мислиш да се плашимг

Славко се зачуди том одговору и помисли да се овај од страха почео да губи, те окупи са позивом да се склони, али га. онај не послуша, већ остане и даље на чистини. Гледајући преко ограде, он спази позади једног дрвета много Турака, који су се ту заклонили све један иза другог.

— Аих, шта их је, повика зачуђен, па онда сетивши се нечега, повиче: — А, чекајте мало. Сад ћу ја да вам покажем!

Клекне одмах ту на том месту, нанишани у оно дрвоин опали. После пуцња насмеја се гласно и повика:

— Да ви'ш, да ви'ш, бре Славко, како се котрља низ брдо!

Како су други Турци у брзо ипак притрчали и заклонили се иза тога дрвета, то он опет потегне у дрво и опет се окупи смејати. То му се толико допадне да окупи звати