Ратник

148 ЗАТНИК

Дан је био ведар, зимски. А то зимско сунце обасјавало је прљави снег по брдима наше Маћедоније, и као пороб„љено, са ладним зрацима својим, залазило је за неравно Морихово. — И на изданку тога дана лепа глава пуковника Милића заклопила је своје очи, док је и наша и бугарска артиљерија давала последњи плотун као почаст јунаку који умире.

Мајор Сава Витомировић

+ АЛЕКСАНДАР ПЛЕСНИЧАР КОЊИЧКИ МАЈОР

Оних мучних и црних дана када су удружене снаге аустронемачко-бугарске, далеко јаче технички и бројно, извеле општи напад, да коначно сломију већ толико напаћену и заморену Србију, требало је имати и много срца и бескрајне љубави према родној груди, и неисказане личне храбрости и пожртвовања, па да се не клоне духом и не изгуби вера у крајњи добар исход.

На дугачком и широком фронту, са и сувише мало снаге за његову одбрану, борило се десет противу једнога, теи ако се није постигло да се спасе земља и поносно племе од окупаторских канџи и очувају мучно стечене тековине, задо"бивене у столетној борби, спасла се ипак, и у тој кобној 1915. години, част нације и углед већ тако реномиране војске.

Читав низ витезова, знаних и незнаних, умирао је и пропадао по бојним пољима и беспутним кршевима, резигнирано, само за част и славу. М као некада када се рушило царство и сва тековина Наполеонова на Ватерло-у, где гарда Камбронова „умираше али се не предаваше“, умирало се и сада даномице и на хиљаде, све до плавога мора, а да би се дао још један очајан подвиг и пружио свету нов класични пример, како се умире за Слободу...

Много ће још требати времена, напора и воље, да се, у колико је то уопште могуће, отргну из таме заборава и изнесу на светлост дела ма и само оних, који су давали тон и импулс отпору, оних суморних дана, и одржавали. дух до кулминације моћи и снаге, физичке и душевне...

Рођен у Нишу од старог и честитог санитетског официра, одгајен од малих ногу у војничком духу и шпартански, израстао и израђен у данима општег националног полета и прегнућа ступио је, истовремено, са једним својим братом,