Ратник
144 РАТНИК
За одговор на ово питање, међутим, потпуно нам недостојаху до сада експерименталне основе и методичне дискусије. Аутор је морао сам да ствара оне прве и да предвиђа ове друге. Покушаји о моделима хелиса, које је извршио од 1918 г. на Ајфеловом лабораторијиму и Сен-Сирском институту омогућили су му да први пут обележи карактеристичне криве линије за најопштије функционисање хелиса, које би одговарале за све системе хеликопетра. С друге стране нова графичка метода дозволила му је да претреса, средством многобројних резултата из до сада учињених покушаја, питање хелиса у непомичном стању, питање за које аутор држи даје за сад рашчишћено. У другом одељку дела, намењеном механици хеликоптера, аутор испитује примену резултата опита са вертикалним и хоризонталним летом, па и лебдењем у ваздуху и пењањем. Што се тиче вертикалног летења, аутор изучава специјално случај једног хеликоптера који се спушта са запаљеним или заустављеним мотором и утврђује постојање у оба случаја, за исту брзину силажења, три различита стална система, које и претреса.
У студији хоризочтшалног летења аутор утврђује однос између начина функционисања пропелера, који су испитивани у првом одељку овог дела, и различитих система летења једног хеликоптера.
Ради изучавања ових система аутор се специјално старао да паралелно посматра, зближи функционисање хеликоптера и авиона и у тој намери он је замислио функционисање хелисе снопом «оларпих зракова, који се могу користити за студију система и начина летења хеликоптера а помоћу поступака који већ служе.за авион, а нарочито помоћу своје шаслице за избор ветр“ла за авион. Дискусија разних система средством таблице обележених линија одвела је аутора до закључка, да је систем пропулзивног летења тај који даје максимум тачности. У њему подупрте хелисе осигуравају у исто време пропулзију. Према његовим пробама овај је максимум 1, 7, гли идеја уведена од аутора о параболи као граниџши селисе допушта да предвиди повећање ове вредности са хелисама слабијим но оним у пробама. Што се тиче лебдећег леша са хелисама у самоокретању, аутор мисли да ће вертикалне брзине кодтог лета бити веће него при вертикалном спуштању које неће давати ни довољно сигурности пилоту.
Студија косог лета заснована је на авионима — хеликоптерима, конструисаним са „чврстим ветрилима и хелисама којима се може крманити; она је извршена помоћу нове графичке методе од професора Жуковског и аутора. Она показује постојање за сваки нагиб лета и не дирајући у направе за трансмисију два начина: један обичан за авионе а други до сада непознат за који аутор обележава извесне особитости као