Ратник

ОЦЕНЕИМИ ПРИКАЗИ 147

форми не заборавља се. У другој глави писац се осврће на тешкоће и методе у војној историји. Вреди у неколико се задржати и на овим излагањима, те видети поуке које из њих проистичу. Овде ћемо бити нешто краћи, јер се питања која се третирају у овом одељку тичу специјалног посла, самог писања историје. За историчара се као услов поставља општа солидна култура. Корист познавања страних језика сама собом је очигледна. Историчар који располаже добром општом куљ туром брзо ће и сигурно створити слику у оквиру догађаја које изучава; он ће брзо бити прожман великим идејама што управљају историјом једне периоде. Сад долази тражење извора и докумената, при чему има важности добра библиографија. Извесно није лако наћи увек код истог човека солидну војничку спрему и јако историјско образовање: веза ова два услова међутим је неопходно потребна. Лако се схвата обично потреба војничке компетенције за оног који се хоће одати историјским студијама, али се мање разуме потреба за историјско образовање, јер недостаје јасан поглед циља историје, јасна концепција тешкоћа које се имају савладати и средстава која се морају притежавати.

И према већ довде истакнутој потреби и важности војне историје све велике војске старале су се дау своје војне заводе уведу као облигатно њено предавање и изучавање Уз то нарочита секција при ђенерал-штабу постоји где се критички разрађују поједини сопствени и туђи ратови. Посвећујући овом питању трећи оде · љак писац опширно разлаже недостатке и мане око организације и сторијске секције ђенералштаба у Француској у упоређењу према устројству како је проведено то у Немачкој. Нас то ближе не може итересовати и преко њега овде, на овом месту прелазимо. Закључак је пишчев (узгред буди речено да је студија првобитно састављена и издана у току 1914 године) да треба унети измене у организацији студије и предавања војне историје, о чему је у осталом поближе расправљано у завршној, последњој глави књиге. У њој се пледира за историјско образовање, које ће солидно изведено официрском кору дати више користи, јер по речима пишчевим нема корисније науке за једног официра но што је ратна историја; али ниједна му не може бити штетнија ако му се не предаје како треба.

Ово су у главним потезима пишчеве мисли. Трудили смо се да их што верније изнесемо указујући и подвлачећа важнија места Књига је заслужна да буде приказана и нашој читалачкој публици како због предмета који расправља тако и начина како га претреса, И наш ће читалац обогатити своје искуство погледима које француски писац пропагира а којима је посветио озбиљан труд пишући своје дело. Нашој војсци

10