Ратник

158 РАТНИК

По доласку из Русије, у припреми за Солунску офанзиву у јесен 1918. као опробан и искусан био је одређен за помоћника и заступника начелника штаба Ј!. Армије војводе Степановића, коме је био веран сарадник.

За своје ратне заслуге сем руских, румунских, чехословачких и бугарских ордена од наше Краљевине има и наша највиша ратна одликовања: две златне медаље, две Карађорђеве звезде |У. степена са мачевима, два ордена Белог Орла Ш. степена са мачевима, 1 Бели Орао 1У. степена са мачевима, | Бели Орао У. степена са мачевима, медаљу за војничке врлине и Данилов орден.

По доласку у Отаџбину био је опет начелник штаба у Скопљу а дуго времена командант пешадијске бригаде у Маћедонији и командант одбране према Арбанији 1919. и 1920.

Од почетка још Велибор је међу својим, и старијим и млађим, друговима био омиљен и вољен, Као син према својој мајци, није имао равна себи. Он је своју стару мајку, која је пре непуних 5 месеци умрла у Пешти, оплакивао као мало дете и отуда одмах њене посмртне остатке пренео у Крагујевац.

Од свију својих другова био је једна од најфанијих глава. Увек дубок мислилац, организатор и неуморан на послу. Говорио је префектно немачки и руски. Врло моралан и карактеран. Те су му особине уочили и претпостављени. Волео је књигу, позориште и уметност. Сам је много читао и радио, а увек био духовит, весео и расположен у друштву.

Када се осетила потреба за стварањем пешадијске официрске школе гађања, њему је војна управа, и ако младом али искусном, опробаном и спремном ратнику, који је располагао са јаком ђенералштабном спремом, поверила команду над пешадијском официрском школом гађања, пуну одговорности, те је он од почетка ове школе у овој години све припремио и све организовао за њен рад. Под својом командом у школи имао је око 130 официра слушапаца, од мајора до потпоручника, из целе наше Краљевине и свију пукова као и из савезничке Чехословачке републике.

Он је био представник, лични пример и најревноснији командант, професор и ђак-слушалац. Први је био на часу теорном и први на часу практичном. По цео дан би слушао клокотање митраљеза, пушчану и топовску паљбу у Калиновику, те је био сретан, јер му је изгледало као да је у рату. Остајао је до краја сваке вежбе, и на крају сваког дана и вежбе упућивао слушаоце да из рада од тога дана извуку поуке за свој рад у трупи; увек им је говорио да буду скромни и да не мисле да све знају, јер нема човека који све зна. Увек би им говорио, колико Краљ и Отаџбина рачунају на њихову спрему,