Ратник

40 РАТНИК

билске службе неопходно потребне и ако врше само мање оправке и замену делова од мање важности.

2) Аутомобилски паркови у армијама. Улога је њихова тројако: опразљање аутомобила, чија се репаража није могла да изведе у самој јединици, снабдевање ауто-јединица резервним деловима и најзад, замењивање кола; због тога се сваки аутопарк састоји из: две, три, или више секција за оправљање (свака секција има око 100 радника разних врста и потребан број машина алатљика), затим из магацина резервних делова (у количини и броју потребном за 10 до 15 дана за целу аутослужбу у армији), и најзад и из једне или две секције резервних кола. Ови армијски ауто-паркови треба да су лако по. кретљиви, тако да за њихово постављање или премештање не треба више од 48 часова

8) Централни ауто-паркови за репарацију. Из разлога што армијски паркови не могу бити ни инсталирани, ни машинама и алатом потпуно снабдевени за систематско извршивање великих оправака ауто-средстава, тај се посао преноси на велике (централне) паркове организоване дубље у позадини (најмање 100—300 км. од фронта), а снабдевене тешком машинеријом и добро попуњене радничким персоналом. Најзад,

4) У неким војскама (на пр у Француској и Италији) постојале су и радионице за реконструкцију и расходовање. Подизане су на позадњем делу ратишта са задатком, да из армија и са свих страна примају јако оштећена и разлупана кола, па чак и парчад од поломљених средстава, и да по том од тих остатака реконструишу што је могуће више кола.

Једна оваква радионица у Паризу реконструисала је у току целога рата свакога месеца по 250 кола.

в) Јединице за попуну у особљу, потрошном материјалу и резервним деловима.

Због наглог повећавања и огромног разграњавања аутослужбе у току прошлога рата у свима великим војскама, питање рекрушовања и обуке потребног персонала за саобраћајну службу и радлонице, имало је нарочити значај и било га је тешко брзо решити у повољном смислу.

Контигенти стручног и искусног особља били су: у француској, у немачкој и италијанској војсци недовољни за подмиривање потреба ауто-службе њихових војсака, те су још у првим месецима рата у побројаним па и другим мањим војскама стварани нарочити центри, нарочише школе за аушомобилску обуку. У тим школама, које су функционисале не прекидно и све до краја рата, спремави су на првом месту официри, а потом и остали технички персонал (шофери, њи-