Ратник

ОЦЕНЕИ ПРИКАЗИ 139

ког ђенерала пешадије фон Кула. Ова оцена има интереса не само с тога што се у њој један немачки ђенерал изјашњава о једном аустријском фелдмаршалу, који је дуго година, па и за време Великог рата, био начелник аустро-угарског главног ђенералштаба, а неко време био и главни командант. Сем тога ова трећа свеска тиче се и аустријске акције и противу нас, те већ и због тога налазимо да је потребно обазрети се на излагања оба ђенерала.

Из прве свеске излази да је Конрад, на челу ђенералштаба, био присталица „предупређујућег“ рата (дакле ипак рата), да би се избегла опасност којој је био изложен сам опстанак монархије. Међутим тај опстанак није могао бити угрожаван ни од стране малене Србије, ни од стране Италије, аустријског савезника. Али писац ипак то тако тврди. Пошто је он 1907. узалуд предлагао да се пречисте рачуни са Италијом, то је он за време анексионе кризе (1908—09) опет без успеха заступао гледиште, да спор са Србијом треба окончати ратом, пре него што би Русија и Италија кроз неколико година могле да развију своју војничку снагу те да притекну У помоћ Србији.

Иста ова основна мисао провлачи се и кроз доцније две свеске. '

Друга свеска (издање ГКкоја, Беч, 1922.) обухвата године 1910—12. Конрад је 1911. смењен са положаја начелника глав. ђенералштаба, али је већ после годину дана враћен на исти положај. Узрок смењивању био је његов сукоб са министром спољних послова, грофом Еренталом, који није био наклоњен Конрадовим предлозима о „предупређењу“ а и иначе није се заузимао довољно одлучно за развијање оружане снаге. У октобру 1912 изненада изби Балкански рат, који је, према Конрадовом мишљењу, понова дао прилике да се са Србијом пречисти ствар.

Трећа свеска доноси опис догађаја 1913. и половином 1914. године, дакле обухвата време непосредно пред светски рат. Тај одсек је опширно разрађен. Конрад пушта у главном да говоре документа, која потичу из његова честа додира са владом, министром спољних послова и меродавним личностима. — 1913. године Конрад је сматрао да је дошао тренутак за обрачунавање са Србијом. Требало је по сваку цену спречити пораст једне велике српске царевине (Кејсћ), јер би Срби монархије тежили уједињењу са њом, чиме би се произвео распад монархије. Таквим се погледима руководила аустријска политика! Међутим Срба, колико их је било у ужим границама Угарске, није било толико да су могли угрожавати или претити, на шта они нису ни мислили. Хрватска је била већ