Ратник

140 РАТНИК

поготову одвојена; Босна, Херцеговина и Далмација биле су отете земље; како је могло уједињење Срба произвести распад једне велике царевине ако се ова иоле мало хтела обавриво и увиђавно држати Да је ово питање на свом месту, види се из даљих излагања Конрадових. Био је у питању, вели он, положај аустријске силе на Балкану (Маст ве ипо), нарочито у Босни и Херцеговини, на приморју, дакле уопште положај Аустро-Угарске као силе (опет МасћемеНипо). Али иза леђа Србије била је Русија, са чијом се улогом морало рачунати. Држање Италије било је колебљиво (ипајсћег). Противништво споразумних држава, Русије, Француске и Велике Британије, толико се развило, да пре а после није се могао избећи ратни сукоб. Овај сукоб су антантине државе хтеле да одложе док не доврше своју припрему за рат. На то Конрад није хтео чекати, вели. — Ми Срби бар знамо колико су ови разлози плитки, толико, да их не вреди сузбијати.

При распаду балканског савеза (други бугарско-српски рат) Конрадова се акција понова појављује. Прилике на Балкану давале су Аустро-Угарској такве изгледе, какве би она једва могла икад очекивати. Конрад је са напрегнутом пажњом пратио заоштравање односа између Србије и Бугарске. Хтео је одлучно и пуном снагом да удари, док је Србија још била везана(!). Србија је имала да буде силом унета (етпуеме ће) у састав монархије, ако то не би хтела учинити мирним путем (!) Ово последње није се могло очекивати а аустријска политичка управа, међутим, ни у тим околностима није се одлучивала за агресију. Велики тренутак прође неупотребљен. Бугарска је подлегла. „Непријатељи Аустро-Угарске“ (2) доспели су на знатно појачану висину своје силе, нарочито Србија, чије је становништво повећано са 19, милијон уз нарасли углед у словенском свету. Румунија, сад већ непоуздана, бацала је око на Ердељ. Кад је она прешла на непријатељску страну, Конраду не остаје ништа друго, до да изиђе опасности у сусрет појачањем оружане снаге. Отпадништво Румуније значило би врло неповољан преокрет у војном положају монархије али на жалост, и најхитније противмере одуговлачише се на најгрешнији начин поред свег наваљивања. У то Русија непрестано јачаше и сад већ стајаше истакнуто као главни непријатељ, а Србија и Црна Гора постале су њене заједничарке.

У оваким околностима држање Италије добило је нарочито велика значаја. Она је већ у децембру 1912 изјавила, да у случају рата неће моћи да пошаље своју Ш армију кроз Тирол у Немачку. Целе 1913, до лета 1914. одуговлаче се преговори са њом ради уласка у рат противу Антанте, Ђенерал