Ратник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 155:

Измерити обим и висину 250 до 300 младића за један дан, свакога од њих окренути и пажљиво запажати све недостатке и махне видљиве и обичном посматрачу, зауставити се на свима могућим, честим променима на удовима и зглобовима, оценити степен њихове функционалне вредности, систематски ослушкивати плућне органе код свакога рекрута ради одабирања само оних који ни из далека не таје у себи латентну туберкулозу, прелетети ухом шумове удараца срца код свакога рекрута, најчешће у граји и галами у којој комисија има да ради, проценити сва чула и њихову вредност, умну и душевну способност тако разноврсна материјала из најзабаченијих села наше Домовине, остати напрегнуте пажње према свакоме рекруту, од јутра до мрака и не учинити погрешку при оцени способности то је заиста немогуће.

Али најделикатнија ситуација за лекара је баш онде, где случај хоће, да способност за војску није јасна, већ је дотични рекрут некако кго „на граници“. У томе часу морална тежина онако изговорене речи „способан,“ ако можда он то није, тада је највећа и војни лекар нека не заборави, да хвала Богу, више нема потребе претерано строго и штедљиво раздељивати судбину живота данашњих младића — рекрута Југославије као оно некада, што морасмо, у данима великих државних потреба за време минулог светског рата и највећих. искушења исповедати начело крајњег искоришћења људског материјала. Нека биу тим судбоносним тренутцима за рекрута, војни лекар увидео, да „сумњива“ способност узета за довољну може бити фатална за живот тога младића у касарнама данашње наше војске, где још увек није све у потпуном хи-– гијенском реду и поретку, још ни из далека, све како би можда. могло бити. Нека он не заборави, да баш они „на граници“ способности, јесу најсигурнији кандидати за латентну туберкулозу, која ће се већ првих недеља живота у војсци експлозивно појавити у њему под теретом убрзаног и тешког система обуке, која се данас непојамно тражи од наших рекрута. Нека се најзад сети, да недељни прегледи трупних лекара уз. то, по касарнама, ретко када на време пронађу ове „сада сумњиве,“ а у војсци јасно изражене промене туберкулозних оболења на војницима и да њихово најчешће прекасно упућивање у болницу „на лечење“ или кући као оболелог, показује колико лекар, члан комисије, може у оном часу кад кад изговара реч „способан“ погрешити.

Пињеов „бројни знак“ би дакле, као једно опробано мерило могао, у свима оваковим случајевима послужити као само још једно средство више за оцену и што тачније решење комисије за способност службе у војсци наших рекрута и ја бих