Ратник
НЕКРОЛОЗИ 139
класе војне академије, који су као доцнији официри у минулим ратовима сјајно извршили своје улоге.
С болом у души морам поменути да је покојни Душан претрпео у 1911. 1913. години велику неправду, јер је његово знање при полагању мајорског испита сејано кроз најгушћа сита, али он и пред овим неуспехом није малаксао, већ је још енергичније продужио рад на свом спремању и успособљавању, не тражећи везе и протекције.
Идеалне војничке и старешинске особине покојног Душана добиле су тек у рату прави изражај и широко поље делања на корист своје војске и свога народа. Његово обилго практично и теорно знање официрско, његова силна воља и жарко родољубље повратили су му доста оронулу физичку снагу и распламтели у њему огањ, који ће у ратовима 1912, и 1913. године допринети да се освети КОСОВО и поврате у загрљај поробљена браћа, као и да се казне вероломни Бугари.
У рату 1912. године улази као командант батаљона у други прекобројни пук—Моравске бригаде, водећи успешно борбе одмах на граничном фронту код карауле „Свирци“ и „Лисице“ и победоносно провео свој батаљон преко Гњилана, КарадагаПрилепа узимајући врло видног учешћа у Битољској битци Послетурског пораза код Битоља као способан, храбар, енергичан и одважан командант батаљона упућен је са својим батаљоном у гоњење ка Охриду и Струги који је задатак извршио врло брзо и успешно и са батаљоном допро до Елбасана.
За заслуге у овоме рату одликован је златном медаљом за храброст а 14. јануара 1913. године унапређењем у чин пешад. мајора.
За време рата против Бугара 1913. године имао је улогу да са својим батаљоном чува залеђе наше војске на фронту од Струге па за читавих 10 километара на север ка Дебру, који је задатак сјајно и успешно извршио.
У рат противу Аустрије 1914. године улази покојни Душан као командант батаљона у 5. пешад. пуку 1. позива, узимајући учешћа у најкрвавијим борбама на Гучеву и његовим северним огранцима. При заустављању аустријског надирања у новембру ове године рањен је снопом непријатељских митраљеских зрна и из борбе избачен.
Пошто је од рана одздравио и окатегорисан за неборачку дужност, одређен је за команданта Призренског војног округа, на којој је дужности остао све до октобра 1915. год. дајући максимум користи служби и држави.
У октобру 1915. године постављен је за начелника штаба Косовске дивизијске области на коме се положају задржао врло кратко време, јер када је наша војска у своме повлачењу ове год.