Ратник

ГРЧКЕ ЖЕЉЕЗНИЦЕ 41

страних држава. Да би овај возни парк сачувала и на случај, да непријатељ продре чак и у Солун, Српска Краљевска Влада желела је, да га привремено и под видом продаје уступи нашим суседима и ,савезницима"' Грцима. Али, у исто време и командант савезничке војске у Солуну ђенерал Сарај, уверен да се возним парком затеченим на пругама грчке Маћедоније неће моћи да задовоље потребе савезничких армија, тражио је, да се евакуисани српски возни парк уступи Француској источној армији, као што је најзад учињено. Десетог јануара 1916. године наш Министарски Савет одлучио је, да се све локомотиве и сви наши спасени вагони уступе Французима „еп сћагое"', т. ј. на употребу и на чување, стим да се доцније врате Србији у истом стању у каквом су и примљени.

Но, сем возног парка ми смо у времену евакуације Србије имали у Солуну и другим грчким пристаништима, доста потрошког железничког материјала, резервних делова за вагоне и локомотиве, као и 99 нових вагона серије К немонтираних, који Саш у то време беху пристигли из Америке. Тај, као и многи други железнички материјал био је у току рата наручен, али је приспевао после наше катастрофе, те је командант савезничких војсака у Солуну издејствовао још једно решење Краљевске Владе, по коме је француска источна армија могла за савезничке потребе да искоришћује сав наш поменути железнички материјал, с тим, да га кад потреба престане врати у истом стању. На основи ове одлуке, Французи су монтирали наших 99 вагона серије Ки пустили их у саобраћај.

6. У организацији војно-жселезничке службе наших савезника, на грчким железницама по окончању евакуације наше територије, такође су извршене извесне промене, које су одговарале потреби, да се обзиром на односе Француске и Енглеске према званичној Грчкој, грчка железничка управа у Солуну потпуно потчини и стави под команду команданта савезничких војсака. У томе циљу, све железничке станице на пругама нормалног колосека: Солун—Карасули и Солун—Соровић беху поседнуте француским, а на линији Солун—Килиндер енглеским командантима станица, који имађаху под својом командом и станичне страже знатне јачине. Сем овога, све веће станице добиле су по једно стручно лице чина официрског или подофицирског (Сотиззајте «есћптаџе који су вршили контролу над радом грчког станичног особља) те се ни један воз није могао отправити и ниједан вагон натоварити без одобрења тих француских, односно енглеских војно-железничких органа.

Најзад у половини месеца јануара 1916. године, поред Дирекције железничке службе при штабу команданта француске источне армије, који је у исто време био и главнокомандајући свих савезничких војсака, формирано је још и четврто одељење