Ратник
' 28 РАТНИК
Да видимо сада какве реформе предлаже г. Пуковник Дабић у систему дисциплинских казна:
1) О казни строгог затвора (са везивањем).
Писац овога чланка устаје противу казне строгог затвора (са везивањем) за редове и сматра да је треба са свим избацити из прописа и употребе, налази да је нечовечна и унижавајућа, да је није диктовала никаква изузетна потреба, која се не би могла на други начин задовољити, да је излишна и да није показала никаква другог дејства сем рђавог те да је и директно штетна.
При овоме писац нарочито истиче за оцену умесности и вредности те казне време њене појаве у нашој војсци, т. ј. што се она први пут јавља у нашем пропису по доласку наше војске на Крф.
Писац ово гледа са идеалне тачке гледишта и сматра да је војска састављена из људи лепо васпитаних, доброг карактера и просвећених. Међу тим ако боље погледамо шта чини војску видећемо да се не може много идеалисати.
Заиста телесне су казне најнепријатније и најтеже од свих осталих и стога их неки педагози и не препоручују за за васпитање. Како пак војска мора да рачуна са младићима код којих су се многе страсти већ укорениле, то се при војничком васпитању морају употребљавати и драстичније мере.
Са општом обавезом служења, у војску ступа поред најбољих наших грађана и онај сав друштвени талог, међу којима има људи са врло рђавим домаћим и друштвеним васпитањем, као и оних који су до ступања у војску више пута бивали у апсанама и који су се одрицали и њихови родитељи и браћа, а у току рата ступају у редове војске и они, који су били на робији. За такве људе ретко ће кад бити од утицаја благородна средства, код оваквих људи помажу само драстичне мере.
Сви официри који су били у минулим ратовима на положају командира или команданта батаљона па и пука, сећају се добро да је у рату бивало скоро редовно да се над кривцем није могла примењивати дисциплинска казна притвора ни затвора и да је у многим четама бивало тако непослушних војника па и подофицира, да су својим поступцима и држањем доводили командира чете, често и команданта батаљона, а кад кад и команданта пука до очајања, који видећи да није могућна у току рата примена дозвољене казне притвора и затвора, спонтано и нехотично су се лаћали недозвољеног и једног грубог средства—туче (батинања). Морамо признати да то нису биле ретке појаве као и то да је примена овог најгрубљег срества вршена кад кад и од стране виших команданта.
Ово ће може бити изгледати мало необјашњиво свима онима који су били удаљени од војника, али онима који су имали не-