Ратник

38 РАТНИК

Тежина казне, т. ]. њена вредност с војничке тачке гледишта. и њена репресивна ваљаност не може се ценити само по физичкој снази саме казне, посматрајући је апстрактно, јер свака казна добија већу или мању вредност према индивидуалности кажњених лица. За осетљивог човека и частољубивог често је довољна казна и најблажија опомена, док за другу особу чији је образ већ отврднуо и која не зна за частољубиве осећаје, благе казне неће бити ни од каквог утицаја.

Ако имамо у виду при дисциплинском кажњавању, циљ кажњавања, као и онај врло важан педагошки принцип, да свака казна мора бити строго индивидуалисана, одмах ћемо бити на чисто са тим, да је скроз погрешно и непедагошки дати право старешинама да могу по своме нахођењу вршити пооштравање или ублажавање већ изречених дисциплинских казни.

Из овога чланка видим да и пуковник г. Дабић познаје онај важни педагошки принцип и признаје „да свака казна мора у примени да буде строго индивидуалисана т ј. изабрана и одмерена према личности т. ј. према свима субјективним својствима лица које се кажњава“.

Када пуковник г. Дабић познаје и признаје ово важно педагошко начело, којега се на жалост не придржавају наши судски официри, који на штету војне дисциплине, једино у нашој војсци, разматрају дисциплинске грешке и по истима реферишу и дају своје мишљење вишим командантима, онда ме баш чуди и изненађује да он сад одобрава погрешну праксу о пооштравању дисциплинских казна и предлаже још да се у нову уредбу унесе још погрешнија ствар, ублажавање дисциплинских казни, које су изрекле ниже старешине.

Веома ме изненађује и то гледиште пуковника г. Дабића да он сматра више старешине, који су више удаљени од личности коју треба казнити, и који је најчешће не познавају нити могу познавати као прве претпостављене старешине које пред собом имају личност кажњеног, као способније и компентентније за процену грешке, негирајући при томе потпуно принцип индивидуалности, и дајући већу важност уравњавању висине казни за исте грешке разних лица из разних јединица.

Ако признајемо при изрицању казне индивидуалности, онда морамо признати да су за одмеравање и избор врсте казне најкомпентентније прво претпостављене старешине и да у процену врсте и висине казне још највише може улазити командант пука. и нико више.

Интервенција у томе питању свију виших старешина води заблудама, није педагошки оправдана и нарушава само дисциплину у војсци. |

Не спорим да је потребно да постоји извесна сразмера између кривице и казне, али се исто тако од тога начела не сме ни чинити