Ратник

ПОТРЕБНЕ РЕФОРМЕ | 39

злоупотреба и ићи у крајност да се шаблонски одређује висина казне за поједине грешке, нити пак тежити уједначавању казна за исте грешке код разних лица, разних индивидуалности.

Од интереса је да се зна та „велика тајна“ на основу чега ће доносити закључак један командант дивизије, армије или министар војни да је једна казна изречена од нижих претпостављених „сувише блага“ или „сувише оштра“, када ни један од њих немају пред собом личност која је погрешила и када они не познају карактерне и индивидуалне особине кажњене личности, шта ће њима служити као оријентација у овоме питању, ако негирају индивидуалности 2

Ако би метнули на педагошки кантар с једне стране принцип да казна треба да буде индивидуалисана а с друге стране једнако поступање при одређивању казна у свима пуковима једне војске и уравњавање висине казне за исте и сличне грешке, по моме мишљењу увек ће претегнути принцип индивидуалности.

Ја сам уверен, а и садања пракса пооштравања казни то тврди, да ће приликом ублажавања или пооштравања од сто случајева 99 бити педагошки погрешних.

Налазим да би се у изразима „блага“ или „строга“ казна увек вршила само злоупотреба речи. Јер што је за једну особу блага казна за другу особу за исту грешку не мора бити блага, и обрнуто што је за једног строга казна за другог ће бити блага, јер то све зависи од индивидуалности кажњеног лица, а никако од апстрактног појма благо или строго.

Не заборављајмо да лек мора бити увек дозиран према индивидуалности болесника, ако не желимо да се претвори у отров.

Одсудно сам противан томе ауторитативном пооштравању или поништавању казне, јер то сматрам као злоупотребу дужности, злоупотребу свога старешинског права, а то је повреда субординације, повреда власти потчињених, и према томе то је један акт недисциплине.

Ако пак мислите да за више или највише старешине није обавезна дисциплина, онда се љуто варате, јер „дисциплина је исто тако обавезна с врха до дна као год с дна до на врх.“

Пооштрити, ублажити или поништити казну само силом свога старешинског ауторитета исто је што и јавно не дати право старешини који је казну изрекао, рећи му да је у заблуди; а јавно пред млађима не дати право старешини и рећи му да је у заблуди, значи нанети највећи удар његовом старешинском ауторитету. И стога ако желимо добра војсци чувајмо и заштићујмо све ниже претпостављене старешине и не рушимо њихов ауторитет ради лажне и уображене користи да се задовољи правда, јер дисциплина не базира на правним принципима.

Дакле ако би се вашим старешинама признало право ублажавања изречених казни од нижих старешина, то би као што рекох