Ратник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 133

Напослетку, излагањем распореда српских и непријатељских војсака пред сам почетак напада на Србију месеца септембра 1915. године, који је представљен и на приложеним скицама, заврше је уводни општи поглед, који је у ствари први одељак ове књиге. 2. Одбрана Скопља. — Под овим насловом, а па двајестину страна књижице војводе гос. Бојовића изложен је рад команданта и и трупа Нових Области у току 8-ог, деог и 10-ог октобра 1915. године.

По нашем скромном мишљењу, садржају овог дела књиге, боље би одговарао наслов: Покушај одбране Скопља, јер све што се је у тој одбрани Душанове престонице са наше стране могло дати и што је у ствари дато, објективно судећи не би се заиста могло другчије назвати до једним _ очајним _ покушојем, – једном лепом, али – неостварљтвом _ жељом. _ Покушаћемо _ одмах ово да објасвимо, па и да докажемо.

Војвода господин П. Бојовић наименован је командантом Трупа Нове Области 5. октобра, управо у најсулбоноснијим и најкритичнијим часовима по Србију фаталне. 1915. године, Са севера Крагујевац угрожен, на истоку Бугари пред Нишем, а уз то жељезничка линија Ниш-—Скопље прекинута; на југу одвратни и мрски непријатељ тек што није ушао у Скопље. Новоодређени командант Трупа Нове Области полази истога дана из Крагујевца, али како је морао ићи преко Краљева, Рашке и Митровице, стигао је у Скопље једва 8. октобра у 1 час јутра.

Од интереса је нотирати, да је г. војвода Бојовић (по његовој сопственој изјави) још при поласку из Крагујевца био уверења, да ће и поред свих тешкоћа које га у мучној и несретној ситуацији на новоме положају очекују, својим присуством и радом на одбрани јужне Србије, бити од користи по угрожену Отаџбину и нашу општу ствар.

Такво гледиште на најближу будућност тек поверене му команде, не беше заиста последица неке дубље процене опште ситуације и ситуације поверених му Трупа Нове Области, за које је у Врховној Команди добио само површна обавештења, — такво уверење могло је резултовати једино из његове вечито оптимистичке природе, из његовог личног предосећања, да се све мора добро свршити и да непријатеља морамо победити... Имали смо прилике да посматрамо седога војводу као команданта 1. армије у једној врло сличној ситуацији, за време нашег одступања крајем октобра и почетком месеца новембра 1914. године; и тада „исто каои у овој прилици, и ако смо имали врло мучних дана и критичних часова, војвода Бојовић је био велики оптимиста и стални представник мишљења: да нас неуслеси и недаће пе могу вечито пратити и да и њима мора доћи крај...

На путу за Скопље, сазнав на жељезничкој станици Митровица, да ће дотадањи командант Трупа Нове Области ђенерал