Ратник

138 РАТНИК

прилици неби било бар овога дана, да су и ова два пука била употребљена, као што се имала намера ..“

Нека нам не замери господин војвода, кога иначе високо ценимо и поштујемо, али ми се не можемо никако сложити са овом његовом осудом и оваковим објашњењем пада Скопља. На првоме месту, ми никако не можемо да верујемо, да је командант Х П. пука П. позива, за кога и сам г. војвода тврди да је био и храбар и ваљан официр, могао без икаква разлога и узрока напустити положај, који је имао да брани. Пре него што се осуди рад овог команданта, који је у осталом у истом рату пао на олтар Отаџбине, мишљења смо, да је било потребно иследити и утврдити све потребне детаље овог немилог догађаја, у толико пре, што обзиром на тадање прилике код Трупа Нове Области и на одсуство ма каквих техничких средстава за одржавање везе, није искључен какав неспоразум. Сем овога, ми нисмо склони да верујемо, да се активним дејством дивизијске резерве (ХМ1!. кадровски пук) при овој одбрани Скопља, ситуација могла у повољном смислу по нас да измени, већ на против сматрамо, да би се обзиром на целокупну тадању ситуацију око Скопља,таквом акцијом довело само у пштање уредно одступање јединица Брегалничке дивизије [. позива, а момеда чак и намера команданта трупа Нових Области за затварање Качаничког теснаца овом истом дивизијом.

Према свему овоме, слободни смо да изнесемо своје мишљење, да покушај одбране Скопља 9. октобра 1915. године није могао пропасти кривицом двају команданата пешадијских пукова, на које г. војвода сасређује своју срцбу, али да је још мање могао пропасти кривицом самога војводе Бојовића, коме поједина можда зашнтересована војна лица приписују нервозно командовање и уношење забуне код потчињених команданата брзим мењањем једном већ донесене одлуке ~

По нашем дубоком уверењу, пад Скопља 9. октобра 1915. године није, дакле, био резултат тих ситних и безначајних узрока, већ неминовна последица општег развоја догађаја на нашем ратишту у то доба. Од савезника бесмо остављени без помоћи и спречени у извођењу напада на Бугарску у циљу ометања њихове концентрације, а при том одржавани у сталној нади да ће нам помоћ ипак бити послана. Наше снаге беху несрећно распоређене по кордонском систему, који је унапред осуђен на неуспех за одбрану целокупног северо-западног фронта (Дрине, Саве и Дунава) као и за одбрану огромног источног фронта од утока Тимока до грчке границе. Најзад у том и таквом нашем стратегијском распореду, који је изгледа резултирао једино из уверења и самообмане о благовременом доласку савезничке помоћи, најбоље наше јединице беху на северном фронту и на истоку на Тимочком и на Нишавском војишту, тако да одбрана целе јужне Србије беше остављена импровизованим јединицама, које беху непотпуно