Ратник

НОВОСТИ и БЕЛЕШКЕ _ 17

"на мобилизацију. Једини роду којем су људи тако рећи сасвим своји, потпуно извежбани за непосредне борце, јесте коњица; кирасири, скинути с коња, доказали су то у рату, у којем су престављали елиту пешадије. Али чак и коњица, овим начином смањена, имаће потребе за својим млађим класама ради попуњавања својих ескадрона, а старије ће класе свакако дати артилерији јахаче, а возарији вође.

. Друга два рода: ваздухопловство (тј. непловидбено људство) иборна кола, неће моћи давати пешадији резервисте без нарочите · претходне спреме и дресаже.

У француској пешадији је, вели писац, у том погледу све остало по. старом. Резерве се не спремају, не обучавају за борбу, скоро никако. Међутим заплети савременог рата и улагање "све. новијих оруђа у борбу захтевају, да се за то спрема не само "пешак под заставом, него и његова резерва. Може се рећи да је пешадија у том погледу остављена на саму себе.

Године 1914. сваки пешад. пук мобилисао је пет батаљона, што ће рећи, да је пет класа достизало, па чак и престизало, да попуне потребан број. У слагалиштима било је намирница за шест класа (до 35. године).

Данас француска пешадија у централној земљи (без колонија) своди се на округло 100 пукова. Ако у случају мобилизације, хоћемо да имамо исти број батаљона као у 1914. г., мораће се овај број утростручити. Хоћемо ли за то имати довољно обученог људства 2

Пошто мирнодопско стање обухвата једну и по класе, требаће имати за попуну тог првог пука две класе; четири су потребне за 1. резервни пук а пет за 2., јер класе се све више смањују што су старије.

Све то чини око 13 класа, које ће се утрошити одмах у почетку тј. сви људи испод 35. године. А пошто ће се пионири морати узети између 35. и 40. године, то ће депови (резерва) одмах и бити испражњени.

Овај дефицит у броју пешадијских резервиста узнемиравајућа је околност, јер пешак, ако хоћемо да у њему имамо борца пуне вредности, мора да је још млад. Напротив „стараоци,,, и „снабдеваоци“ његови из других родова могу припадати и старијим класама. Разложно је дакле, пре него што ћемо већ у миру повећати број и моделе специјалних средстава и оруђа, за које наше резервисте нису обучени као пешаци, да главни род војске, пешадија, буде ваљано снабдевена људским материјалом; јер нашта јој „крчити пут победе“, кад она није у довољном броју и снази да њиме продире2 Фронтови, на којима се развијају борбе, јуче као и сутра, сваког континенталног (копненог) рата, захтевају