Ратник

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ 137

Крајински одреди

Коњичка дивизија ..Али као што ће се то одмах видети, ова мера беше јако задоцњена па према томе и узалудна. 3. и4. новембра непријатељ је напао Брегалничку и Моравску дивизију и Вардарску дивизију |. позива и његови напади били су одбијени, али зато комбиновани одред није успео у наређеном нападу на Ново Брдо. Петог новембра Врховна Команда одузима из састава Трупа Нове Области Брегалничку и Комбиновану дивизију и даје их Тимочкој војсци, — а војвода Бојовић наређује напад у циљу повраћања изгубљеног Гиљана. Налад је вршен у току 5. и 6. новембра, али и поред свег настојавања команданта и старешина у опште, није било никаквог стварног успеха. Због јаког непријатељског отпора, који је из дана у дан бивао приметно јачим, због изнурености поколебаности наших трупа, најзад због отежаног снабдевања муницијом и другим потребама наступио је још већи поремећај у реду и дисциплини, војници су потпуно изгубили самопоуздање и веру у победу, и не само да се нису упорно борили, већ се свакодневно предавали непријатељу у великим групама.

Војвода је 6. новембра провео на положају код Лабљана, и чувши топовске пуцње у правцу Новог Пазара, Преполца и Прапаштице, као и са целога фронта његове армије — био је начисто са ситуацијом. Био је убеђен, да је то напад непријатеља на целоме фронту наше војске, па му се јасно оцртала и раније предвиђена катастрофа на Косову пољу, јер нам заиста ништа више није остајало, — него мученичко одступање преко дивље Албаније и дела кршевите Црне Горе. Није никакво чудо, што се описујући тај тренутак после скоро пет година, војвода Бојовић и по други пут убзудио од патриотског бола, којим је 6. новембра 1915. године код Лабљана био притиснут и обузет. Кратак опис овог заиста тешког војводиног осећања за остављеном породицом и изгубљеном Отаџбином пун је нежности, туге и узвишености, па га с тога овде износимо у целини.

Војвода наводи: „Срце ми се стегло, а душа заплакала за изгубљеном милом домовином и заробљеном својом породицом, проклињући судбу, зашто ја ово да преживим!/> Па и сада, када пишем ове редове, 2. јануара 1920. године у Новом Саду. као командант препорођене победоносне 1. Армије, која се ненадмашном издржељивошћу и храброшћу, после пролома Солунског фронта, уништавајући непријатеља, где год их стиже, прелете Македонију, прекрили и ослободи целу Србију, преброди Саву и Дунав и ослободи Војбводину, Славонију и Хрватску; — и сада сећајући се тога судбоносног тренутка, не могу да задржим сузе у очима и незнам дали су то тадашње сузе туге и жалости или садање сузе радости. или помешане и једне и друге!