Ратник

НОВОСТИ и БЕЛЕШКЕ 131

против, које ђенерал Фонвил скупља у једном прегледу и у којем излаже у главноме ово:

Са економних разлига ове године нема великих маневара. Традиција је ове године суспендовала. је ли то злог јесте и није, а пре можда није. Ако велики маневри имају добрих страна, они их имају и рђавих.

Добре су ове: Они представљају крајњи резулрат, круну годишње обуке и контролу припреме за рат како код великих, тако и код малих јединица. Они су пострек за рат и усавршавање ђенералштабова и команада. Они дају могућности за оцену на самом земљишту стања и вредности тактичке обуке виших и свих осталих официра активе и резерве, активних подофицира па најзад и младих војника. Дају критеријума о способности старешинског кадра у руковању трупом,а за ову престављају користан оглед издржљивости и увежбаности. Они исносе успехе из године у годину; они указују на поправке које треба унети у посао; младим војницима они у том погледу дају драгоцене упуства и правце. Они стварају прилике, најзад, да се трупе упознају за употребом новог материјала и указују на практичну вредност његову. — Ови разлози добивају повећана значаја у садашњости, кад материјална средства играју тако велику улогу и кад се све више развијају.

Први засебан пропис за вежбе великога стила појавио се у Француској после 1870. и издат је 1875. — На челу његодвом биле су исписане речи: »један непобитни факт осведочен је: надмоћ ватре. И полазећи с тога принципа цела његова доктрина засновала се на дејство ватре, било да је ради избегавања губитака препоручивао расуте стројеве, било да је за фронт предвидео постепено појачавање улагањем свежих стрелаца, било што је поставио начело, да сваки пешадијски напад треба да буде брижљиво примењен артилеријском ватром. Читајући то није било могућно ни помишљати на »ватрене обруче“ код Фрешвилера, Сен-Прива и Седана; није било могућно представити себи поктрет унапред без ватрене надмоћи која би била већ пре тога обезбеђена или чак и задобивена.

Међутим, како смо 1914. већ били далеко од ових идеја! То је дошло отуда, што је од времена ових поука 40 маневарских година. У вежбама без зрна, са егзецирним метцима, са јако сведеном артилеријом, постепено изгубисмо осећање и свест о ватреном дејству. Пажња је била усредсређена само на покрете, на комбинације маршева и еволуција, и маневрисање се терало без обзира на то, би ли у случају збиља оно било изненада пресечено каквом баражном ватром или митраљеским кордоном.

Узалуд су бурски и манџурски ратови повратили значај рова и надмоћ ватре, пешадиски напади су често изведени без

9%