Ратник

74 РАТНИК

нападача не врати, била је велика, јер нико није запамтио пут натраг, и у случају неуспеха или губитка вође људи су гинули у тундри, узалуд дозивајући помоћ. На тај је начин настрадала цела обухватна колона бољшевичка код Тулгаса на северној Двини, Француски обухватни одред на фронту на жељезничкој прузи Архангелск—Вологда и др. Зато је рекогносцирање овакве стазе било неопходно потребно, иако се тиме губило у времену. Прво такво рекогносцирање тундром, на архангелском фронту у позадину бољшевика, извршили су чешки добровољци, и то на даљину око 60 врста.

По резултату рекогносцирања стаза, названих руских „тропинака“, састављен је био план напада у непријатељску позадину. Непријатељ је био прво ангажован у фронталној борби, да би привукао своје резерве и што више материјала што ближе првој линији. Тиме се постизавало, да је плен био већи, те се и целокупан фронт могао често пута одједанпут ликвидирати; пажња непријатеља обраћана је на предњу линију, те је намера противникова уочавана тек онда, када је било већ доцкан. Колона одређена за обухват полазила је још пре почетка фронталног напада или и за време истог, према томе, какав јој је марш преко тундре предстојао. Формирана је била обично од 2—3 чете са лаким митраљезима. Више се није препоручавало, јер је цео подвиг био врло рискантан, те је и требало предпоставити, да је непријатељ за ову стазу сазнао од другог ловца, и да је према томе и предузео потребне мере, тако да је постајала могућност, да се од ове колоне нико неће вратити. Главни задатак овакве колоне био је, да онемогући непријатељу одступање (рушењем мостова). и да проузрочи панику у непријатељској полеђини. После овога није било више тешко постићи циљ борбе.

Овај нов начин борбе присилио је обе стране да приступе подели снага по дубини. Како су стазе преко тундре биле често и више десетака километара дуге, то су и снаге биле подељене по дубини чак и до 100 км. Тако је на пример на северној Двини у пролеће 1919. год. од неколико савезничких пукова било у предњој линији с обе стране реке само 1000 људи. Све остало људство било је размештено по дубини до 120 врста. Такав размештај био је делимично и последица недостатка насељених места. Но главни разлог била је ипак бојазан од могућег обухвата.

Овај начин борбе захтевао је поделу по дубини свих родова оружја, јер је постојала опасност, да се у једној изгубљеној борби изгуби и сва артиљерија, сви оклопљени возови и т. д. Команда фронта морала се померити далеко у назад. Појавила се потреба дугих телефонских линија. Бежичне станице постале су неопходном потребом. Коњица је постала скоро непотребном. Снабдевање било је врло опасно и напорно. И далека позадина морала се обезбеђивати. Села, и десетке километара од фронта