Ратник

БОРБЕ САВЕЗНИКА У ТУНДРАМА 1918—1916. г. 75

удаљена, оградила се препонама од жице са свију страна; а израђени су на брзу руку и блокхаузи. У сваком блокхаузу било је по 5 људи са митраљезом. _Предтерен био је, по могућству, свуда брисан унакрсном митраљеском паљбом. Између појединих блокхауза подигнути су ровови.

На тај начин свако је село у близини реке или жељезничке пруге претворено у тврђаву, поседнуту једном четом или чак једним батаљоном (према величини и важности села). И артиљерија била је ту заступљена. Таквим мерама била је позадина обезбеђена. Када се указала потреба, да се на предњој линији предузме каква акција, померене су неке посаде за неколико стопа унапред, те су се на предњој линији на овај начин добиле трупе, потребне за акцију.

При одбрани морало се рачунати са губитком целе прве линије са свим људством и материјалом. Када би такав случај наступио, а контранападом се изгубљени положај није понова освојио, најближа посада предузела би у позадини аутоматски улогу предње линије.

Овакав начин борбе примењивао се у јесен 1918 године. Усвојиле су га обе стране. Но са наступом зиме све се одједанпут променило.

Замрзнута тундра постала је проходном, пут за саонице створио се где год је требало, транспортовање трупа постало је лако (на саонама), аероплани снабдевени скијама могли су се према потреби спустити на свако равно земљиште, преко замрзнутих река могли су се превести и најтежи топови, артиљерија је постала покретнијом, јер су се топови транспортовали на саонама ит. д. Насупрот томе врло јаки мразови ометали су операције, ограничавали су извиђање авијонима и нису дозвољавали боравак у рововима.

Ови ново створени услови изазвали су опет нови начин борбе Обухвати постали су лакше изводљиви, но само на кратке удаљености, јер је маршовање негаженим снегом било необично напорно. На веће удаљености употребљаване су ски-трупе. На овај начин бивали су напади на непријатељску позадину све чешћи. При овоме биле су нападне колоне слабије но раније, али су нападди извршени дубоко у позадину непријатеља, нанете су му огромне штете уништавањем телефонских линија и препадима на тренове. Ова опасност присилила је обе стране на појачање обезбеђујућих трупа, на нарочита осигурања везе ит. Д.

Зима 1918—1919. год. у првој својој половини донела је експедиције у непријатељску позадину, али је спречила све акције већег стила. Бољшевици су, истина, на почетку зиме покушали да изврше правилан напад на предње линије, но без резултата. Блокхаузи су напад увек одбили. Онда се је прешло на мања чаркања, и коначно на зимовање.