Ратник

РАЗЛИЧНОСТИ 101

вање депоа из Енглеске или куповином у Француској; од одлучности била је по ову набавку јефтиноћа потребног материјала.

Ветеринарска спрема припадала је у почетку формацији, а доцније личности самог ветеринара. Та се спрема могла скучити и мало уштедети код трупа, јер је главно тежиште лежало у лечењу болесне стоке у лазаретима. У почетку је свака јединица имала једну ратну ветеринарску спрему. За своју личну употребу имао је ветеринарски официр једну торбу, један кофер и једне ветеринарске бисаге.

Бактеоролошки лабаторијум налазио се у Рујену. Предвиђено је за у будуће да се сваком армијском ветеринару да један покретни лабораторијум на аутомобилу за бактеоролошка и хемијска испитивања.

Сакагија се јављала само у јесен 1915. год. у јачој мери у енглеској војсци и иста је брзо уништена интродермо-палпебралном (трепавичном) пробом. Свих 300.000 коња од тадањег бројног стања малемнисани су. Доцније су избиле нове појаве кад су португалске трупе дошле на западни фронт и када се једна енглеска дивизија вратила натраг из Италије. Године 1917. било је 85 случајева сакагије а 1918 свега 36. Интродермо-палпебрална (трепавична) проба показала се као одлична у изналажењу сакагије; код те пробе је од неоцењиве важности то, особито за ратне прилике, што се коњи и за време прегледа и малменисања могу да употребљују на рад. Грла која су реаговала побијена су, ма да нису ни показивала клиничке знаке сакагије. Лажна афричка сакагија унесена је у француску војску са алжирским трупама које су овом болешћу биле јако заражене. У енглеску војску ушла је ова болест много доцније ма да је владала у целој околини и први случај ове болести констатован је тек у септембру 1917. год. Болест је наступила спородично, овде онде по који усамљен случај, и само је у једном коњичком пуку констатована ова болест у 80 случајева. Укупан број све оболеле стоке од ове болести за време целог трајања рата био је 202. Сва болесна грла су побијена, чиме је постигнут тај успех, да се после тога у Енглеску није унео ни један једини случај.

Много је веће губитке дао улцерозни лимфангит; та се болест највише раширила у Фландрији потпомогнута прљавштином и блатом кога тамо највише има. Лечење антисептичним срествима и цепивима дало је резултате само у лакшим случајевима. Одте болести оздравило је само 50%, а у 25% било је рецидиве.

Периодично запаљење очију јавило се у Енглеској војсци тек у марту 1917. год. У фебруару 1918. год. утврђен 1.4%, 0обољења, а на крају рата било је хиљадама слепих коња. Врло је интересантно опажање да су скоро сви слепи коњи били јако угојени.

Обољења органа за дисање констатована су при транспортима преко мора и тада је било знатних жртава од тих болести. Овде