Ратник

ЧИМЕ СМО ПОБЕДИЛИ Е 37

Радомира Аранђеловића и неустрашивога. Миливоја Стојановића. Напоредо са активним официрима српске војске, борили су се поштено и са истим осећајем љубави за Отаџбину, наши резервни официри. Највећи део резервних официра сачињавали су наши интелектуалци и просветни радници: учитељи, професори, новинари итд., и сви су они заједнички са својим друговима, активним официрима, поштено и једним узвишеним самоодрицањем. својим животима и телима И темељ наше. данашње велике државе.

У рату 1914.—1918. године цела једна плејада најбољих синова нашег народа и официра његове војске, дала је своје животе са дубоким уверењем: да се тако најбоље и најпоштеније плаћа дуг Отаџбини. У моментима тешких искушења, када је.Србија стајала пред дилемом: бити или не бити, и кад је имала пред собом непријатеља десет пута јачег, — наши официри и наши народни војници су показали, како се само, презизирањем смрти свакога појединца стварају велика дела и спасава општа ствар. За светлим примерима узвишенога пожртвовања Бранка Јагодића, Тозе Ранковића, Браће Машића, Милана Стевановића, Гарашанина, Браће Рибникара, Косте Тодоровића, Војводе Вука и стотине других официра, који поштено и јуначки падоше у дугој и крвавој епохи на Церу, Гучеву, Мачковом Камену, Сувобору и Кајмакчалану, — за тим незапамћеним примерима самопрегоревања, ишли су у стопу и наши народни војници показавши целој Европи, да није лака ствар отети родну груду народу, који је са њом крвљу својом срастао.

Последњи напор намучене и десетковане српске војске, офанзива 1918. год., био је у исто време и њен триумф, са којим су деца малене Србије, после страшних губитака, страдања и искушења, понова ушла у ослобођену и проширену Отаџбину.

Све ово, што је напред изнето, учињено је у најлепшој намери да се покаже: какав треба да буде војнички учитељ и старешина, — официр, — ако хоће да рачуна на своје људе и у најтежим моментима војничкога живота — у рату. Данас, када наша војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца преставља и значи један наоружани народ, који има да се залаже и чува од непријатеља своју рођену земљу и државу, — не треба у касарнама од људи стварати само механичке фигуре и аутомате, већ од тих одабраних синова нашег једнокрвног народа створити свесне, просвећене и убеђене заштитнике државе и народа. Стварајмо од свих војника људе, који ће увек у себи носити убеђење: да су они једини бедем, преко кога не може пробити никаква сила и уништити оно, што су њихови оцеви и дедови костима и крвљу својом градили. Развијајмо у њи-