Ратник

36 РАТНИК

ређења, добијана са врхова војне управе и Инспекција, извршавани су са највећом педантношћу, и није било никаквих обзира на физички умор и прековремени рад по највећим летњим врућинама.. Дисциплина код војника, а нарочито код официра и подофицира, била је на достојној и завидној висини, о чему, су војни аташеји аустријски и бугарски у Београду веома често писали у својим извештајима, које су слали Министарству Војном у Бечу и Софији. |

П

Са оваквом војском, морално јаком и добро дисциплинованом, угазила је Србија 1912. године у рат са Турцима, који је био тек предигра за један други мучни период ратовања. Тај рат био је управо огњено крштење за једну читаву генерацију, вулбином одређену да оствари петвековни сан једнога мученичког народа. После тога првога рата дошао је рат са Бугарима и најзад с Аустријом. У томе времену од седам година, у коме је рат с прекидима трајао скоро пет година, — српска је војска дала и сувише очигледних доказа своје ваљаности, храбрости и пожртвовања. И како су за време мира српски официри улагали своје младалачке силе и моћ да би створили својој земљи ваљану војску, улажући у тај посао жарку љубав и вољу, тако исто они су и у рату од свег срца и са узвишеним самоодрицањем приносили своје младе животе на жртвеник Слободе, дајући и на пољу части пример својим војницима, како треба служити мајку Отаџбину. Као што су раније у касарнама били добри и савесни учитељи одабраној деци свога народа, тако су исто ти официри у дугом и крвавом рату били разумне вође и предњачили вазда својом витешком храброшћу и пожртвовањем.

Примера, који доказују да су наши официри у рату потпуно оправдали поверење, које им је народ поклањао, и да су они заиста били праве вође наше војске, — има безбројно. Не треба вам ништа друго, него само погледати у листу губитака официра из времена сва три рата, па ће вам одмах бити јасно, колико је се наш официр истицао у борбама, да би предходио примером својим војницима, и како је мало ценио свој живот, када су били у питању опстанак и будућност Отаџбине. Само у прва два рата, 1912. са Турском и 1913. године са Бугарском, поред великог броја младих активних и резервних официра, пало је у крвавим борбама пет команданта пукова, чија ће имена бити записана златним словима у нашој војничкој и народној историји. Сваки од нас ће се са дубоким поштовањем сећати јунака који су пали на бојишту пред својим пуковима, и са осећањем пијетета помињаће се имена пешадиских пуковника: Александра Глишића, Воје Велимировића, Илије Радивојевића,