Ратник

ЧИМЕ СМО ПОБЕДИЛИ 35

кама, и на тај начин показивали своје интересовање за свакога појединца. Резултати таквога пријатељскога опхођења увек су били сјајни, и официри су код својих војника стицали неограничено поверење, оданост и љубав. Познато је, да ништа тако благотворно не утиче на новога, примитивног и готово детињастог регрута, који је у почетку обично збуњен оним што види око себе, — него кад осети да му старешина прилази сасвим срдачно и распитује се за оно, што њега, одвојена од куће, највише интересује. Као сасвим природна захвалност за такво очинско старање и бригу, долазила је од стране војника искрена оданост и велика љубав за свога официра.

Своје слободно време у касарни или логору, официр је готово увек проводио са војницима, и ниједном од тих младих, интелигентних официра није било зазорно да поигра у колу са тим здравим, честитим младићима, који су се на тај начин постепено отресали збуњености и неспретности из првих дана свога војничког живота. Бацање камена с рамена, скакање и рвање били су тих година једини спортови, којима су се српски официри ради личног задовољства и зближавања са својим војницима занимали. На часовима из теорије војнички мозгови нису били замарани оним монотоним набрајањем и диктовањем разних војничких правила, већ им је свето живом речју и примерима згодно објашњавано. Нарочито се радило на томе, да се упознавањем са главнијим догађајима из наше историје, војницима улије у душу и срца једно дубоко уверење: да они као војници имају да служе једино својој слободно: Отаџбини, и да су они њени чувари и браниоци. Говорило се војницима, да они заштићују своју Отаџбину од наших непријатеља, у исто време бране и чувају своје домове, њиве и своје благо. Једновремено са усађивањем ове идеје у војничке душе, још им је непрекидно наговештавано и то, да се они у касарнама уче и спремају за једну свету и крваву борбу, која треба да донесе ослобођење оној нашој браћи, која чаме и пропадају под туђинском управом.

Поред овога чисто моралнога васпитања и утицања на душу и развијање свести код војника, ишло се напоредо и са чисто војничким стручним образовањем оних генерација нашега народа, које су пролазиле кроз касарну. То време интезивног рада од 1903. године, коме смо многи од нас живи сведоци, као и да је наговештавало велике догађаје, који су нас очекивали и који су напокон дошли. Настава, нарочито код пешедиских пукова, извођена је са једном чудном журбом и незапамћеном ревношћу, као да смо се бојали да нас догађаји не затекну неспремним. Обраћана је нарочита пажња на практичку примену свију прописа Ратне Службе, стрељачку обуку и на бојна гађања. На-

3Ж