Ратник

34 РАТНИК

и сва, а командир само гост и немилосрдни судија. Те генерације официра, које су излазиле из Војне Академије од 1899—1911 године, биле су те, које су спремиле десет нараштаја српскога на рода за оне свете ратове, у којима су тучени Турци, Бугари и Аустрија

Цела тајна како су српски официри успевали да од синова свога народа стварају једну ваљану и поуздану војску, лежала је у томе: што је наш официр у свакоме своме војнику на првом месту гледао човека и брата, који је дошао у касарну да одужи дуг Отаџбини, и опходио се с њиме тако, да је војник доцније гледао у своме официру и свога старешину, али у исто време и свога брата и друга, старијега, паметнијега и искуснијега. То демократско (ово не треба рђаво и погрешно разумети), опхођење и гледање на људе, које је народ поверио својим официрима, није ни најмање било од штете по строгу и неумитну дисциплину, већ напротив, наш војник је стицао тврдо уверење: да се он у касарни третира као човек, а не као ствар или роб. И зато су наши војници свом душом својом били одани официрима, и увек били готови да на њихов миг полете у смрт. Ово се бар сада не може да сматра као пуста лепа фраза, јер је свима нама, који смо остали живи, рат дао сјајне доказе и светле примере војничке оданости и пожртвовања честитих српских сељака и наших узоритих војника. -

Урођена и природна интелигенција српскога трезвенога сељака олакшала је у многоме посао и задатак официра, који су имали да од 'поштених, послушних и простодушних људи створе дисциплиноване и добре војнике. Еманципујући се од оног конзервативног принципа, да је дисциплина само „строга вика на војника“, наши млади официри су поставили себи као начело за васпитање: утицати што више на душу војника и корисно употребити његове одличне природне особине, које је собом донео у касарну. У исто време, официри су се трудили да покажу и увере војника, да касарна није једна врста казненога завода, — како је наша шира народна маса у почетку оснивања сталнога кадра, замишљала, — већ да је то школа, кроз коју треба да прођу сви синови народа, физички и душевно способни. Метод, којим се овако васпитање наших војника проводило, био је тај, што је официр увек гледао да буде што ближи својим људима, да је са њима у непрекидном додиру, а нарочито у времену слободном од службе. Због таквог понашања официра, војници су постепено стицали уверење, да њихов старешина заиста мисли на њих и да их воли, и да њега не везује са њима само служба и касарна. У тим слободним часовима, када није било оне круте затегнутости као на вежбалишту, официри су упознавали своје људе, покушавали да сазнају њихове најбкривеније осећаје, разговарајући нарочито о домаћим прили-