Ратник

ЧИМЕ СМО ПОБЕДИЛИ 33

односи између војника и официра у српској војсци били блиски и срдачни. Српски сељак, долазећи у касарну, доносио 'је собом.од куће једну од најглавнијих војничких особина — по слушност, која је код њега дугим домаћим васпитањем постала навика: покоравати се вољи старијега. Ко је имао прилике да посматра наше задруге или веће породице по селима у Србији, могао је брзо да запази, са каквом се покорношћу и послушношћу односе млађи чланови према старешини задруге или оцу породице. Поред те најважније војничке особине, коју је српски сељак већ доносио собом у касарну, он је јоши од природе бистар, природно интелигентан, има ону сјајну способност, да критички гледа и размишља о стварима и догађајима око себе. Од таквога људског материјала, разуме се, било је веома лако створити ваљане и поуздане војнике, само ако се за то имало срдачне воље, љубави за те људе и подесних метода. А тога је заиста било код учитеља српске народне војске, код њених официра. Србија је имала само једну школу за официре, Војну Академију у Београду, која је спремала младе и школоване људе за војнички позив. Број официра, који је сваке година излазио из Војиг Академије, показивао се премален, и ако је се, осим из школе, добијао известан број официра из трупе. Наши тадањи војнички политички кругови, имајући увек пред очима свету мисао ослобођења и уједињења, свега народа нашега, осећали су да је преко потребно, поред културног и економског јачања наше младе државе, да она буде јача и у војничком смислу. И када је крајем деведесетих година прошлога столећа формација српске војске проширена и број њених јединица за два пута повећан, прешло се одмах и на пове" ћавање официрскога кадра. Курс на Војној Академији скраћен је за једно време од три на две године, ради добитка у времену, а број питомаца који је приман у школу, био је повећан за три и четири пута. На овај начин успело се да за три гогодине тако скраћенога курса, рачунајући уз то и две класе официра са трогодишњим курсом, наша Војна Академија појача тадањи официрски кадар са близу 700 младих и свежих дфицирских снага. Тада се показало, да је била потпуно неоправдана бојазан, да ће скраћени курс на Војној Академији утицати негативно на спрему и ваљаност тих официра, који су кроз њега прошли. јер баш те класе из 1899. 1903. и 1904. год. дале су српској војсци најчеститије и најспособније младе официре, од којих је скоро половина својим животима платила наше ослобођење и уједињење. Ово нагло ојачавање официрскога кадра значило је у исто време и почетак подмлађивања и обнове српске војске, која је до тога времена постојала и егзистирала са мало похвалним традицијама такозване „КраљМиланове војске,“ када су нареник и каплари били у чети све

РАТНИК, св. ХГ. и ХИП. 1923. 3