Ратник

32 РАТНИК

И после свега онога што смо гледали и сами преживели у прошлој дугој периоди ратовања, после свију узвишених примера самоодрицања и принашања на жртвеник једној идеји, — долазимо до једног закључка, да су на првом месту јак морал и дубока национална свест српског народног војника били главна основа за све наше победе, и одољевање патњама и искушењима, кроз које нас је рат проводио. Наш честити, жилави и упорни сељак, народни војник, са својим трезвеним појмовима о дужности коју има као чувар и браниоц своје родне земље, тукао је и побеђивао војске, које осим најмодернијега оружја и грубе силе која их је гонила да гину, нису имали у душама својих бораца ничега узвишенога и идеалног, што би их кретало драговољно у борбу на смрт.

Али одавајући потпуно заслужену хвалу српскоме војнику, не смеју се ни у ком случају заборавити они, који су те војнике, синове српскога народа водили кроз цео рат, а раније га годинама припремали и учили, како се треба борити и гинути за своју Ту мислимо на официре, вође српске народне војске, који с пуно права могу ратом стечену славу њену да поделе са својим војницима. У свима пресудним и епохалмним историским дога ђајима, у којима су народне масе узимале видног учешћа, — у устанцима и револуцијама, — увек је успех зависио од оних, који су руковали покретом, дакле од народних вођа и првака. Исто тако и српски народ, који је седам година ратовао спроводећи на тај начин своју националну, ослободилачку револуцију, има за успех и победу да благодари осим самоме себи, још и својим старешинама у војсци — својим честитим и храбрим официрима.

Ја ћу покушати да у најкраћим потезима изнесем, у чему у чему је лежала тајна високог морала и душевне јачине српског војника, и зашто заслуга за сјајне успехе српске војске у ратовима за ослобођење и уједињење припада добрим делом њеним официрима. На ово ме нагоне и извесне појаве у нашој данашњој јавности, којима се хоће да потцене и негирају заслуге оних људи, којих данас добра половина није међу живима, а друга половина, и ако измучена и физички изнурена, ипак поштено продужује и даље свој свети посао васпитања војничког подмлатка, који је рат био прекинуо. Е

Војску малене Србије сачињавао је њен народ, који је био национално компактан, чисто српски, а официри те војске били су такође само одабрани синови свога народа, поникли највећим делом из срца народног — из његове сељачке средине. Тај факт, да официри српске војске нису били никаква засебна, издвојена каста, ставарана из нарочито привилегисаних друштвених редова, већ од људи из народа школованих а војнички позив, — тај факт био је довољан, да се разуме, због чега су