Ратник
ЧИМЕ СМО ПОБЕЂИВАЛИ 31
бора одувао царске пукове и дивизије преко Саве, — доказали су, да је српски војник био заиста свестан тога, да се бије за своју родну груду и огњиште, које хоће да му отму и потлаче.
У јесен кобне 1915. године, када нас и по други пут подло и мучки нападоше Бугари с леђа, и када поче да се колеба вера тада је наш честити и свесни војник показао да уме да буде судби покоран и да може јуначки да сноси сва тешка искушења, на која га живот ставља. Зато је и било могуће, да после једног рата од седамнаест месеци и незапамћених губитака у борбама и од болести, и после једног мученог повлачења криз албанске гудуре, — савезничка флота ипак успе да пребаци на Крф близу 100.000 наших војника. Истина је да тада, та глађу измучена и маршевима и болешћу изнурена војска није представљала никакву физичку силу, јер су ти људи више личили на живе скелете, него на ведре и снажне војнике. Али је у души свакога од тих мученика блистало једно поуздање, вера и нада. Само снажни дух нашега поштенога сељака, научен да вечито трпи и пун отпорне силе, био је она сила, која је малаксала и истрошена тела провео кроз све патње и ужасе, да би их довео на један кратак одмор и припрему за нову борбу. Сваки од тих сто хиљада људи, последњих остатака победничке српске војске, носио је у својој души непоколебљиву веру: да је правда ипак на страни малих, и да ћемо ми на крају постићи свој заветни циљ. Ова вера и једно чудно самопоуздање, а у исто време и дивна оданост према својим старешинама, који су напоредо с њима страдали и умирали, одвели су после краткога времена наше понова оживеле и одморене војнике са Крфа на солунски фронт, да отуда после надчовечанских напора и крвавих борби са два противника, преко лешдева најбољих другова — донесу на врховима својих бајонета слободу поробљеној Отаџбини
Данас, када је наше покољење коначно завршило велико и свето Дело Ослобођења, када су прохујали дани непрекидних борби, страдања и искушења, и када је крвави посао од седам година најзад крунисан успехом, — нама се данас често намеће потање: од куда та силна енергија, истрајност и мисао за упорну и дугу борбу код српског војникаг Од куда долази она свест и пожртвовање тих људи, са којом су они презирући све опасности драговољно давали своје младе животе по крвавим разбојништима “ 2! И како се десило то: да војска једне младе државе и једнога тек на снагу сталог народа, задиви цео свет својим сјајним успесима, побеђујући и тукући војске двеју империја: Турске и Аустрије, и једне краљевине — Бугарске Та је војска била релативно мала, а уз то њој је недостајало модерно оружје у довољној количини као и безброј оних направа и машина за уништавање људских живота, којима је обилно располагао њен противник.