Ратник

ЧИМЕ СМО ПОБЕЂИВАЛИ 1912—1918

Млада српска народна војска, вођена својим официрима у рату 1912.—1913. године, показала је за врло кратко време сјајне успехе, тукући у те две године два своја непријатеља. У једном одушевљеном налету, који подсећа на подвиге опеване само у народним песмама, наша војска је у 1912. години за непуних тридесет дана заузела од Турака целу територију Старе Србије и Маћедоније, помажући у исто време са две дивизије и своје тадање савезнике Бугаре у опсади Једрена. А када је Србију 17. јуна, 1913. год., мучки и без објаве рата, напао њен дотадањи савезник Бугарска, и тада је јуначка српска војска на крају ипак победила и као сапунске мехурове раздудала уображену и незалужену славу „балканских Пруса“, како су Бугари волели себе да називају.

И када је, после годину дана од рата са Бугарском, требало понова стати под оружје и бранити земљу од десет пута јачег непријатеља, Аустрије, — тада се забринуше и највеће оптимисте у Србији. Сваки се са страхом питао: како ће народ, односно његдва војска, дочекати овај трећи рат, који тако брзо долази 2 Рат 1914. године затекао је Краљевину Србију у једноме још не сређеном стању, које је наступило после двогодишњег рата, и послови око унутрашњег уређења и извођења нове формације војске били су тек у зачетку. Муниције и оружја, нарочито артилерије, није било довољно за један велики и модерни рат; осећала се јака оскудица у војничкој спреми, оделу и обући, а сам народ био је уморан и пукови дичне српске својке десетковани губитцима у борбама и страшном епидемијом, која је беснела нарочито у 1913. години. Али кад је наређена мобилизација 1914. године, 13. јула, и када су у касрне и логоре почели у масама да пристижу обвезници сва три позива народне војске са веселом песмом, тада је одмах лакнуло на души свима онома, у чијим је рукама била тада судбина државе и народа. Погледало се одмах ведријим очима у будућност. И убрзо затим порази Поћорекове армије на Церу, Мачковом Камену и Гучеву, одбрана Београда и онај страшни олуј, који је са Суво-