Рецимо коју

25

најтежим околностима, па кад сам ту дворану впдно, у којој свп непрпјатељскпм духом дишу, кад сам впдпо у ходнидпма саборским намрштеиа лпца, која ме сретаху кад међу носланицнма ие nai>ox никад ни оног урбаиитета што пначе у европскнм парламептнма, иослаиицп из разних странака једно према другом пмају кад сам често све то видио, дворана угарског сабора постала мп је несносном и ја сам зажелпо даје се једном опростнм. Замнслпо сам да будем једном решен иосланичке дужности. бпо сам намеран внше иекандпдпрати. У почетку г. 1884. почеле су биле већ прппреме радп пзбора за иов сабор. Тадањп уреднпк „Заставе“ r. Бекнћ, нропутовао је иеке крајеве српске, да се обавести о расположају духова, п он ме је по свом повратку у Н. Сад уверавао, да је свуда највећа малаксалост, највећа апатија пастала, и да о каквој борби тешко може внше бптп говора. Ја таковом, сасвим рђавом расположају нашега парода инсам могао веровати, ал сам ипак држао, да може и пешто нстнпе бптп. Но још пре јтога на угарском сабору, ословио ме је др. Ннка Максимовнћ: да бп ва.пало погледом на предстојеће нзборе иешто чнпнтн са срнске стране, и да би ваљало какву конФеренцпју сазватп. Ја сам му рекао, да ја у том обзнру нећу нпкакву пннцмјатпву да понрпмим; ја сам сувпгае маркпрана личност у очмма мађарске владе, те све што бп, се иа таквој коиФерепцпјп свршпло, рекло би се, да то ипје израз струје пародие, већ дело моје агитацпје. Рекао сам још п то, да држпм да су он (др. Ннка Макснмовић) и др. Касаппповић за то мпого згодннје лпчпостп. 0 трађењу ксшвот новот тсолптичног тгрогрссма, међу нсши никад товорга није бџло , а инје ни могло бити, јер др. Ника. Максимовпћ је врло добро зиао, да ја наш полптнчан положај сматрам као цоложај обрапе н у таком ноложају да се по мом мњењу не граде нрограми. Ја сам држао,