Рецимо коју

26

да би п предмет саветовања такве конФеренцпје могао бптп само удешавање пзборног кретања п одношај према страикама мађарским. Др. Нпка Макспмовпћ је у опо доба развпо велпку делатност н ја сам му одобравао што се нпје ослонпо просто на позпв конФеренцпје већ што се ставпо у додпр са свпма пашим пнтелпгеитппм људма, подржавајућп жпву преппску са њпма. Ја у сазваној конФеренцпјп учествовао нпспм из пстог разлога што писам хтео нп узетп пнпцпјатпву за сазпв такове ii што писам бпо намеран да прп новпм пзборпма каидпдирам. Но како сам дознао за закључке будимпештанске конФеренцпје, ја сам у Вршачком „Српству“ дао пзјаву, да се са закључцпма те конФерендпје не слажем. У Кикинду пак ипсам пшао зато, што је коло мојпх прнјатеља у Н. Саду закључило, да се у опште у Кикпнду ие пде, јер се предвпдпло, да се у Кпкпндп пеће друго закључити него што је закључено у Будпмпештамској конФеренцпјн, а знало се за расположај Кпкпнђана, којп би подупртп Паичевцпма надгласали све оие, кој-и бп у Кикинду дошлп. Сада после скоро трп годпне од тадањпх догађаја, даје се читав ток стварп са тако званпм кпкпидскпм програмом ладпокрвно просудптп. Питање је: је ли могао поннкнутп кикппдскп програм, да нпје бпло пзвесног расположаја у народу плп бар у пзвесним слојевпма народа? Ја нпсам нпкад веровао у такав расположај српског народа, да бп оп погнуо главу, те се пзмпрпо са оном струјом владајућег племепа, која пде за стварањем племеиског једпнства у ово] државп. Ал’ па евакп пачпн да је постојала струја у пзвссппм слојевпма српског парода, којпма је многогодпппка полптпчпа борба додијала, којп су у тој борбп пазпралп свој матерпјалаи пазадак, којп су се впдплп стешљенп на сваком кораку зато, што се од њих претпостављало, да воде полптичиу борбу протпв владајућег