Рецимо коју

IV. НАША АВТОНОМИЈА И НАША ХИЈЕРАРХИЈА.

Упоредо са нагиом полптпчном борбом ншла је п наша борба за нашу народно-црквену автономнју. а од како смо иотпштенп са нолптичког поља, остала нам је иаша народно-дрквеиа автовомпја једшш уточпште, где можемо још нашу народиост да заштптпмо. Наша борба за иашу иародио-црквену автономпју, свагда ће занпматн п полптпка, п познаваоца повестнпце псточне цркве. Можда нп у једнога народа уплнв полнтпчне борбе иије бпо тако велпкп на образовање некпх црквених устаиова, као у нас. II ако се дају мале стварп са велшшма сравпшватп, то је немачка реФормацпја слпчно под полптпчшш ушшвпма, образовала црквеие устаповс. Немачка реФормацпја колко је пз побуда релпгпозипх постала: да пзбацп трулеж рпмске дркве пз новог строја, толпко су на реФормацпју уплпвпсалп одиошајп немачкпх киезова. Без уплпва п без заштпте тпх кнезова, Мартпп Лутер, ппкад иебп бпо пропзвео реФормацпју. Наша црква у овим крајевпма пмала јс свагда свој особити положа,], а пмала га је зато, што су полптпчне околностп иа. тај положај уплпвпсале. Народ српскп у овпм крајевпма свагда је сматрао своју цркву као пајвећу заштптпицу своје иародпоетп п зато је гледао да јој што већу слободу и независиост оспгура. У прво доба, кад се иаш парод преселпо у ове крајеве, ппје пп делпо свој иолптпчин положај од свога црквеног no-