Рецимо коју

41

државном буџету за псточну цркву, пеки део пде иа ствараљ е епархијске благај не. lio од свпју пашпх автопомннх оргаиа, најбоље се опробао саборскп одбор. Од свога постанка за впше од десет годпна ои је био правп регулвтор иаше автономнје. Као управа народппх Фондова, увео је саборскп одбор много бо.ве руковање пего што је бпло под бнвiiiom аспстенцпјом, п ма да је апарат саборског одбора скуп.вн пего бпвша аспстеицпја, то је трошак обилато накнађен у танној манупулацпјп са Фондовпма п контролом, коју саборскп одбор пзвршује. Па ако бп се имало п ту где што поправитп, то је ппак од свпју пашпхавтономипх пнституцпја, саборскп одбор своју пробу најбоље одржао. Ал’ све паше автоиомне пнстптуцпје дале бп се поправптн и као поправљепе дале п развнти, да је којомсрећом споразума међу сабором п нашом хпјерархпјом. Да тога споразума нема то је жалост, то ]е иаша песрећа. Ја пашој хнјерархпјп небих замерпо што се ставља па ннсто црквено становиште према тсжп.п световп.ачког елемеита, да спољну управу цркве у своје рукеузме. То нпсто црквено гледпште даје се доппкле бранпти, премда ја држпм, да по духу псточне цркве иије осповаио. По што ја иашој хпјерархнјп замерам, то је, што се ради одбране свога становишта подвланп нод плашт државпе властн, oue државне власти, која нпје прнјатељ пи српској народиостп, нп пстониој пркви, а подвланн се под плашт те државпе власти баш у оппм треиутцнма, кад државпа власт показује највећу иавалу иа народиост српску. Мп впдимо пашу хијерархију на коигресу од r. 1864 —5., г. 1870., г. 1874. да пма своје пзвесно црквено стаиовиште, ал’ пе видимо да спречава радњу саборску, већ па протпв видимо, да у мпогпм стварима нде споразумно са конгресом. Но баш у пајиовпје доба, где је пајвећа иавала државне властп иа иашу иарод-