Рецимо коју

Да превучем, да мало загудим Да ш срцу одланс у грудин’. Дуго сам се колебао. да узмем перо у руке, иа да напишем ове лпстове: да прозборпн опет после дугог Iгутап>а. Еада еогод преко двадесет годпиа живо учествује у полптпчнпм прплпкама свога народа, то се тешко може зарећи, да неће свој глас подпћп у прплпкама, које чптав парод тпште, да неће рећп своју о опом, што га заједно са народом тпшти. А наше су нрплнке данас тако жалоспе, да нх повесннца наше нолптпчне борбе жалоснпјих незна. За последљпх двадесет и пет година паше полптпчие борбе у Угарској п у Троједиицн, бнло је тепшпх дапа, ал’ оваковпх црннх дана, као што пх сада дожпвпсмо, ннје досад бпло. Јесмо ли томе сами крпвн, пл’ су томе крпве нојнтичне околпостп? Лежи ли наше данашн.е растројство само у личиостпма и у оскуднцп правог водства, илн има лн томе дубљег узрока? Ја сам од вајкада научен политичпе етвари са нског впгаег гледишта сматрати, па п у појавама у жпвоту једиога народа, као што су данашње српекога парода, налазпм дубљега узрока. Чптав саутпцај иеповол.ппх околпостп : источна крпза, ноложај Угарске према мопархијп, неурећеи наш црквепи положај, друштвепи одиогааји све су то узроци дапашн.ем иашем жалосиом стаљу. Ја hy да пспптам те околности, рећпћу своју о њпма, па макар.