Ритам

DOM ZA VEŠANJE

Emir Kusturica, 1988 Davor DUJMOVIĆ, Sinolička TRPKOVA, Ljubioa ADŽOVIĆ, Bora TODOROVIĆ distribucija: FORUM

Zaista je teško sačuvati prisebnost nakon permanentnih reklamnih tortura kojima se najavljivao i kojima se, naravno, još uvek najavljuje ovo "autentično remek delo novog jugoslovenskog filma "(sici). Ja bih lično najradije zadavio nekoga zbog onog čuvenog rekiamnog slogane "Film koji se jednom gleda i vise puta sanja". One koji prežive ovaj stepen pretencioznosti sačekuje kritičarski usvojena i institucionalizovana (para) fraza reditelja samoga za koga je to "film o narodu koji je sopstvenu istoriju zamenio za snove” (ili tako ved nekako ). Možda su Romi zaista zamenili svoju istoriju za snove, ali sam siguran đa filmski stvaraiac, 'pogotovo onaj koji pretenduje na odrednicu "iucidni" ili "genijatni I ', nikad ne bi zamenio filmsku priču I njenu konzistentnost za šadicu vizuelno impresivnih prizora. A

Kusturica je, bojìm se , baš to uradio. I ne samo to. Ved je i pažljivija analiza ekspozicije filma dovoljna da bi se uodila sva stilska nekonzistentnost, koja <se u kasnìjem toku filma, na mnogim nivoima, povremeno poprimati groteskne razmere. Tako je npr. uvodni kadar posveöen anonimnoj ciganskoj nevesti koja je zapravo samo srednjoškolski (ne studenski) naivno zamišljen motiv za razradivanje odnosno zaokruživanje jednog sloja price u završnici kada na scenu stupa Ahmetova (Bora Todorovič) "unesredena" mlada, Potom siedi još neočekivaniji kadar koji deluje kao posveta najvećem jugos-. lovenskom reditelju- sadisti, bar kada je rad sa naturšdicima u pitanjuSrdanu, Karanovidu. U njemu jka'dru, mislim) gledgmo nesrednika iz dije somnabulne pride treba : zakljuditi da se zapravb. radi o poetidnoj autorskoj "slobodnog ciganskog duha“, kome nikakve konvencije ne mogu i ne smeju nauditi. Nakon dokumentaristidke fakture do saia pomenutih situacija ffedi visokoestetizovani -Jcadaim sekvenca dija je funkcija, dini mi se , vide usredsredena na nje rediteljskog virtuoziteta, no na ekonomìdno uvodenje pojedinih likova. Fascinacija prizorom, tj. mogudnostima njegovog vizuelnog uoblidavanja (po torn detalju Kusturica je poslušno "dade“ i Andreja Tarkovskog ) zapravo je elementarni "estetski kamen spoticanja" na planu forme ditavog filma , Sto de se u narednom toku kritike potkrepiti sg još nekoliko primera. Ukoliko

bi ved u ovome trenutku pokušali da uvodne napomene- zamerke generalizujèmo u smislu tumadenja celovite rediteIjske ideologije istrategije, onda bi se mogio zakljuditi da Kusturica zapravo odajnidki tokom celog filma, pokride za "duhovnost" traži u vizuelnoj spektakularnosti. Staro miimalistidko pravilo "Manje je više " u njegovom nasilnom "baroku" nikada ne bi opstalo. Ovde se, pak, svaki prizor- forsirano razlaže na nekoliko paralelnih dogadaja dime se samo doprinosi opštoj kakofoniji, a nikako, nekakvoj zamišljenoj, lucidnoj dramafurško - poetskoj oedgradnji ( dovoljoo je setiti se scene u'kojoj se nekoliko aktera svada oko durana, dok Perhanov ujak oponaša Kung-fu "ritual".) Taj nesretni duran i nadin njegovog korišdenja otvaraju, naravno, novu seriju problematidnih postupaka i rešenja u Kusturidinom filmu. Nemam ništa protiv durana tj.njihove uloge u fefganskoj mitologiji.ali je, »Çmatram, takva vrsta otvorene, direktne simbolike potpuno deplasirana. Onoga trenutka kada jedna životifija ima vide krupnih ■ipfanova od pojedninih glumaca (Pepija Lakovida npr.) ditav redileljski koncept ozbiljno zalazi u Kusturìdina poetizacija povremeno nije ništa drugo do falovo recikliranje najizlizaniiih poetsko-vizuelnih motiva iz pakßWHagsoke" Evropske filmske un etnosti (vendanice,patuljci)S)bilje citata nadopunjenoj je i posvetama sopstveTOm opusu (harmonika.redaljka u kampu) Sto je ved alarmantna najava hipertrofije jednog rediteljskog

56