Ритам

tražnja svog reSserskog identiteta, on se najzad okrenuo autoru б iji se ironijski odnos prema svakoj Ijudskoj emociji ponekad tumač i kao autentič ni svetonazor - Feliniju. Tako je nastala "Opčinjena mesecom", film koji se odvijamedju nižeklasnim pripadnicima italijanske manjine u Americi. Svoje glavne junake Jewison na samom početku diskredituje u об ima publike, prikazujudi Cherino preterano suje-verje i Cageove dugačke tirade o sopstvenoj nesredi kao obeležje njihove racionalne nedoraslosti a ne kao pokazatelje emotivnog rastrojstva. Sporedne karaktere u filmu tretira kao egzotič ne lutkice bez duše, Stalno naglašava njiova karikaturalno smeiirane fizionomije, oni uvek preterano gestikuliraju dok govore i njihovi postupci su prikazani kao posledice čudnih hirova, koje režiser koristi da bi nam dočarao apsurdnu dimenziju života, Ukratko геб eno, Jewison ne dopušta gledaocu da se identifikuje sa bilo kojim karakterom u filmu. Zato svoju Пб nost, svoje stavove i komentare neprekidno gura u prvi plan, kao da za sebe želi poziciju junaka koju je svojim likovima oduzeo.

SAŽA MARKUŠ

UMRI MUŠKI (DIE HARD) John MoTiERNAN, 1988. Bruce WILLIS, Bonnie BEDELfA, Alexander GODUNOV, Rau! GLEASON distribucija: UNION FILM Ne znam da li bi se za Brusa Vilisa (glavni muški lik u ovome i таб e pretežno muškom filmu) našlo mesta u glumačkom panteonu б uvenog francuskog kritiö.ara Mišela Murlea, za koga je, pre tridesetak godina, Čarlton Heston bio aksiom, ali sam siguran da bi se doticnom aru) ovaj film jako dopao, Jednostavno, svako koje voleo {i još uvek voli) “Bagdadskog iopova“Raula Volša više od bilo kog “remek-dela” sovjetske neme epohe, mora nadi u ovoj Mek Tirnenovoj “avanturi većoj od Svota“ dovoljno “izvornih* - da ne kafem iskonskih bioskopskih poticaja. Teško dete u savremenoj svetskoj kinematografiji nadi reditelja (izuzeci su, možfa, jedlno Voller Hil i Dèms Kameron) koji sa vedom pažnjom, umedem i preciznošdu, pristupa ap-

soiviranjuakcionihpasažau svojim filmovima. Uostalom, Mek Tirnenovi filmovi (mislim i na "Predatora”) ostavijaju utisak “produžene" akcione sekvenoe koja traje dva sata, kao što i svaki špageti vestern liči na jedan veiiki dvoboj. Nasilje ovde nije sociološka komponenta (kao u npr. "Bojama nasilja“), ajoš manje sredstvoza emitovanje politiö ko ideološkog podteksta - bez obzira na öinjenicu da su gotovo svi negative! (teroristi) evropskog porekla. Nasilje je, u ovom зlибаји, samo Velika tema filmske estetike“, motiv za uživanjeu pokretu. Sveone, ko zna koliko decenija stare, teorije o "б istom filmu“, desto pogrešno usmeravane na teren ignorisanja narativnosti, dobijaju u ovom filmu pravu i jedinu mogudu alternat! vu. “Umetniö ki” našminkani kritiö ari, za koje je, u trenutku najvede tolerancije, “Umri muški" tek jedno 'Vešto napravljeno filmsko djubre u kome se mofe užvati dva sata" zaboravljaju na dve osnovne stvari. I. Da film, uglavnom, i postoji zbog te dvoö asovne gledalaô ke katarze i da: 2. Sklonost aposteriornim meditacijama na temu dosadnog filma sugeriše prisustvo * latentnog gledalaökog mazohizma. Na кгаји krajeva, gotovo bih mogao da se zakunem da bi svako od njih dao bar nekoliko godina života za ta dva safa borbe za golu koii, nakon koje se sa “pobedniö kirn sjajem" izlazi iz ruševina zgrade u kojoj se sve dešava. Samo

82