Ритам

uglavnom potpuno nepoznate autore, Znak Sagite ide nešto drugačijim, "srednjim“ putem: pokuiava da domadem čitaocu približi u svetu odavno afirmisane trendove i autore, da mu prikaže ved razradjen teren na kome se vrtoglava kula SF-a zida sve više i više a da su kod nas uporno rastrubljivani Klarkoasimosajmak i co. ostali zazidani duboko u njenim temeljima ma koliko bili komercijalni. (IMadopunjavanje Monolita i Znaka Sagite nije slučajno jer iza njih stoji veliki entuzijast, Boban Kneževid). Fiavnotežu malom tiražu edicije čini kompaktnost SF- zajednice gde se debar glas zaista daleko čuje. Poduhvat polako daje rezultate "uz malu pomod prijatelja" - Sirijusa i drugih edieija. Postupno objavljivanje serije romana Rodžera Zelaznija je učinilo da se on danas u YU-SF krugovima smatra jednim od najznadajnijih autora žanra. Relativnost takvog mišljenja postaće jasnija tek kad još rhnogo štampanih stranica protede SF- izdavaštvom. Objavljivanje remek-dela Roberta Silverberga "Umiranje unutra" - možda najboljeg romana o telepatiji značajno je doprinelo shvatanju da je on zaista jedan od literarno najvedih, dto de ove godine Sagita, nadam se, učvrstiti objavljivanjem njegove "Knjige lobanja". U ovakvoj edieiji Filip Dik je definitivno neizbežnastavka. Ah, da... Filip Dik... Šta reći o ovom neverovatnom "geniju- sa - falinkom"? Do preranne smrti (1982.) bio je uglavnom kult figura. Po smrti postao je, kao što se nažalost često dešava, opet kult figura, samo druge vrste: u usfima svakoga ko je u “fazonu" Dik je postao objekat zaklinjanja i padanja na glavu narodito onih što se "pale" na psihodelične droge ali im nisu prišli bliže od slušanja Pink Floyda. Povezivanje Dika I droga prvenstveno psihodelidnih - je neizbežno ali i lako vodi na pogrešan i slepi kolosek kao: “Dikova dela su literalni ekvivalent LSD-trlpa!” što je notorna glupost. Dik jeste uzimao droge I to raznorazne - što ga je i odvelo,

makar posredno, u tragidnu smrt, Uzimaju i njegovi protagonisti neverovatne SFdroge najdedde nagonjeni i podsticani okolišem i/ili senzibilitetom što je tačno ono što je Kalifornija početkom dezdesetih učinila tridesetogodidnjem intelektualcu otvorenog uma koji se zvao Flip Dik, U mnogim delima doveka koji je brinuo šta androidi sanjaju realnost se na razne načine pretvara u kaleidoskop gde i ličnosti unutar njega i čitaoci koji će tek biti uvučeni u taj vrtlog übrzo zaboravljaju koja je realnost bila "original" ako je uopšte i postojala. I tu je suština Dikovog "oka uragana na nebu”: sve su to sredstva uključujući i njegove čuvene androide - kojima Dik stalno ispituje više ili manje uspešno, dva osnovna problema: Šta Čoveka dini Čovekom? i Čime je realnost definisana? Često ovako postavlja stvar: ako na ma koji način promenim svest promenide se i moje percipiranje realnosti; medjutim, pošto je ono što percipiram ujedno i jedino dto o realnosti mogu da znam promena percepcije je i stvarna promena realnosti.' A ako nije? Čak i ovako pojednostavljeno pitanje pokazuje zašto je struktura mnogih Dikovih dela složena-ponekad i nepotrebno. Ipak dve stvari se u ovom konteksu ne smeju zaboraviti: prvo, ovaj sklop nipodto nije bio jedini predmmet njegovog interesoyanja, i drugo: jedno od njegovih neospornih remekdela "Scanner Darkly" (1977.) je žigosanje narkomanije i svega povezanog sa njom. Flip Dik je jedan od SF-autora mada je za sebe mogao sa pravom da kaže “ja sam književnik" - koji desto demonstrira nešto što "klasični" kritičari ne shvataju prilazeći SF-u: ovaj oblik stvaralaštva obrde klasični literarni aksiom: da je radnja fj. zaplet "ličnost u akciji i interakciji". U SF-u dedde je radnja je "akcija (tj. delovanje) okoliša na lidnosti unutar njega," Čitaočeva pažnja se usmerava na više ili manje čudan svet a aktivnosti protagonista su prvenstvno us-

merene ka ispitivanju parametara tog sveta. Medjutim, roman "Tecite suze moje..." (1974.) samo okvirno pripada ovakvom tipu Dikovog stvaralaštva. Podinje njegovom omiljenom "definitivnom paranojom": šta ako se jednog jutra, jednog trenutka, iza jednog ćoika nadjete u

drugačijoj stvarnosti? Roman je smešten u neki od odblesaka jedne, neuhvatljive, multifacetne, sumradne bliske bududnosti kojoj pripada čitav niz njegovih dela. Ali ovde ona nije tako pažljivo razradjena i slojevita kao u romanu "Sanjaju li androidi električne ovce?" (1968.) - poznatijem po filmu "Bladerunner" (1982.), mada dobar film, ipak samo bled odsjaj dikovske stvarnosti. U “...policajcu..." ga ne zanima ni toliko tema pada super-poznate osobe u svet gde je niko i ništa, niti kako de se ta osoba izvući, ved novo "stanje" svog "junaka".

Zato ovde nema toliko "dikovštine" - alijenacije grupe ijudi dok se vrte u karuselu sve čudnijih i čudniji "stvarnosti kao u izvrsnom" “Übiku" (1969.) - prevod u ediciji Kentaur niti neprestanog razbijanja ogleđala stvarnosti kao u remek-delu "Tri stigmate Palmera Eldiča (1964.) "priči koja stavlja tadku na sve priče o drogama" a Dik ju je napisao pre nego je ijednu drogu probao! (Što, čini mi se nešto dokazuje.,.ali šta?) "Stigmate" još čekaju na prevod srpskohrvatskL.Zauzvrat, u "...policajcu..." de vam ponudi jedno od najspektakularnijih posuvračanja realnosti ikada 'Vidjenih". Možda zbog svoje prigušenosti i "psihologiziranja" ovaj roman па prvi pogled ne dostiže Dikove vrhunce - a oni su zaista visoko u stratosferi kvaliteta - ali sigurno spada u "gornji dom" i doprinede bližem i suptilnijem upoznavanju ovog majstora proze. Ako ste se ved pitali šta androidi sanjaju nudi vam se još jedno: "zašto policajac rede tecite suze moje?" Ako niste, verujte da oba ova "pitanja" zaslužuju da im odvojite vreme. Bide dobro upofrebljeno. Pedja Vuković

HEAVY SPEED METAL KONCERT:

DRINKING SKULL, SICK MOTHERFUCKERS, REKVIJEM, JACK D’DANIELS, HEAVY COMPANY, ZIPPO, DEMMONIAC

16.2. SKC, BEOGRAD

Za dobar koncert potrebni su i dobri razlozi. Čini mi se da bi organizator uzaludno pokušavao a me uveri da je ova fešta održana u velikoj sali SKCa to imala. Pre svega, neprijatno je prisustvovati koncertima u SKC-u na kojima se samo dalje produžava farsa sa binskom opremom koja se razrešava uvek po principu daj-šta-daš. Ni udesnicima koncerta ni publici nije preostalo ništa drugo nego da se pomire sa tim i siromašnim ozvudenjem, koje uz to uopšte nije funkcionisalo besprekorno. Speed metal koji se ne duje glasno? No, podimo redom: prvi su se na binu popeli zagrebadki DRINKING SKULL, koji su ponudili svega deset minuta prilidno skromnd uvežbanog materijala, koji, dini mi se ipak zaslužuje bolji tretman od prljavog zvuka solo gitare i štimovanje bas žica u toku svake numere. Nakon njih na scenu izlaze SICK MOTHERFUCKERS, oformljeni samo za ovu priliku od dlanova sadadnje postave CHRISTA /nekad CRIST/ i AMNESIE. SMF su u pokušaju da naprave žurku i unesu zrnce duhovitosti u celo zbivanje uspeli samo da lide na podetnidki punk sastav, kao neko dudno izdanje poznatog njujorškog sastava. S.O.Đ. I u tehnidkom I u muzidkom smislu ovaj nastup je bio ružan san.