Ритам

TREZVENA DEVOJKA TANIA TIKARAM

TAISTTA TîKARAM predstavlja sam vrh ko merci] alno i kreatìvno uspešnih kantautorki koje su preplavile populamu muziku poslednje dve-tri godine. Kako izgleda uspeh ove stari] e tinejdžerke razlomljen na sastavne etape?

Tanita Tikaram dolazi iz Basingstokea, pedeset minuta vožnje od Londona, što činjenicu da je uopšte došla do prilike da pravi muziku čiji još čudesnijom i suđbinski pređodređenom. Sve je počelo pre dve godine kad je, na uzrastu od 17 godina čula ploču Joni Mitchell - „Ladies Of The Canyon”: „Do tad sam mislila da je muzika veoma dosadna stvar i nikad je nisam zaista slušala.” Posto je položila maturu i ne uspevši, zatim, da se upiše na Oxford („Odbili su me. Bila sam vrlo razočarana. Rekla sam im - želim da budem pisac pesama, da li ste Culi za Joni Mitchell? A ta žena uopšte nije čula za nju! I tako, pomislih - hm, ovde očito ne razmišljamo na istim talasnim dužinama”), snimila je u malom studiu u Woolwichu demo traku sa tri pesme i u čudnoj mesa vi ni tvrdoglave odlučnosti i naivnosti donela odluku o svojoj karijeri:

„Nisam znala kako se postaje širom sveta poznati kantautor, tako da sam resila da traten pošaljem nekom. Ujednoj muzičkoj novini - nikad ranije nisam citala nijednu našla sam oglas Mean Fiddler, i tako sam njima poslala te snimke,” „Poslala nam je vrlo jednostavan demo”, objašnjava David Phillips, zadužen za pronalaženje novih izvođača, „glas i gitara, vrlo jeftino snimljeni, pismo u kome se predstavlja i obična fotografija njenog lica. Posmislio sam kako je traka OK - dobijamo ih 10 do 15 dnevno, i'iskreno rečeno već sam malo umoran od njih - pa je tako stajala na mom stolu damma. Onda sam otišao na odmor i Alison Charles, moja sekretarica, kojoj se ta traka jako dopala, telefonirala je Taniti i pozvala je na jedan od nastupa koji mi organizujemo. Možda ćete čuti da ju je otkrio njen menadžer ili čak ja, ali to je zapravo bila Alison. Iskreno govoreći ne volim previše žene sa akustičnim gitarama i verovatno je ne bih ni zvao.”

„16. decembra 1987. otišao sam u Mean Fiddler”, priča Tanitin menadžer Paul Charles, koji je u tom trenutku vodio računa o karijeri Elvisa Costella, John Hiatta i Jackson Browna, a 1979. - 1985. i o Van Morrisonovoj. „Svratio sam da vidim Paul Bradxja u velikoj sali, ali posto je bila kreata, otišao sam do male sale da se maio nadišem vazduha i popijem šolju čaja. Tamo se nalazilo oko 20 ljudi i Tanita na bini. Posle jedne pesme doslovce sam pao iz stolice. Ja sam iz slušalačke škole Joni Mitchell, Van Morrisona, Neil Younga, Jackson Browna i Joan Armatradeing i to je bilo prvi put da sam Suo nekog ko je definitivno imao zvuk osamdesetih, a nekako bio iz te škole Posle druge pesme bio sam potpuno oboren. Nikad nisam čuo nekog tako dobrog ko nije bio pod ugovorom. Nisam čak ni tražio nikog koga bih preuzeo kao menadžer, ali ona je bila tako posebna.” Brzo je organizovan njihov susret na koji je Tanita donela svoju akustičnu gitani i portfolio sa pesmama. „Sela je i odsvirala tri pesme sa demo brake”, seca se Charles. „Kao stari dnik, pomislio sam - to su jedine tri koje ima Onda je odsvirala jednu stvar koja nije bila na traci i ja rekoh sebi - prošle su tri nedelje od kako sam je kontaktìrao i napisala je još jednu. Sedamnaest pesama kasnjje, zinuo sam do poda. Jedna stvar za drugom i sve jednostavno savršene.”